Јуче и данас

Из света уметности и културе

Ове године опростили смо се од значајних имена нашег глумишта, позоришних и филмских стваралаца, оперских и џез музичара, као и неких од најзначајнијих књижевника.

Почетком године, 8. фебруара, преминула је најстарија глумица на свету и легенда српске глумачке сцене Бранка Веселиновић у 105. години. Током каријере дуге осам деценија глумила је у више од 100 представа и више од 50 ТВ серија и филмова.

Добитница је многих признања за глумачки и хуманитарни рад, попут Ордена рада са златним венцем, Нушићеве награде за животно дело, Вукове награде, као и Награде Мали принц за животно дело, коју додељује Међународни фестивал позоришта.

Иако није имала деце, са супругом је основала Фонд Бранке и Млађе Веселиновића за помоћ деци са инвалидитетом. Била је полиглота и говорила енглески, руски, немачки, француски, чешки, мађарски и италијански језик.

На прослави стотог рођендана Бранке Веселиновић у Југословенском драмском позоришту говорио је и позоришни редитељ Јагош Марковић, који је изненада преминуо 22. септембра у 58. години. Важио је за једног од најистакнутијих позоришних редитеља наше земље, као и читавог региона. По правилу, његове представе су биле дуговечне, хваљене, и извођене увек пред препуном салом. Добитник је око педесет струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда, Награда „Мића Поповић“, Награда за свекупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, Награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран“, „Ардалион“…

На данашњи дан 1355. године умро је српски цар Стефан Душан (1331-1355), син краља Стефана Дечанског, уз краља Милутина највећи владар династије Немањић.

Био је претпоследњи српски краљ и цар из династије Немањића. Имао је титулу краља од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством више од 9 година до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом „Душан Силни”. 

У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку.

Наследивши краљевство од оца Стефана Дечанског, Душан је од своје државе и од освојених нових територија начинио царство, а себе је 1346. у Скопљу прогласио царем Срба и Грка. Да га смрт није претекла можда би остварио и план да освоји Цариград.

Своју мудру владавину утемељио је закоником, прозваним Душанов, који се у историји правних наука и данас изучава као изузетан.

Умро млад и у пуној снази

Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен, али говорило се о тровању, можданом удару, па чак и о епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена.

Постоји прича да је наш песник Јован Јовановић Змај, који је на данашњи дан пре 190 година рођен у Новом Саду, добио надимак Змај по историјском датуму 3. мај. У Змајевом музеју у Сремској Каменици постоји, ипак, опрез око тог тумачења. По том тумачењу, песник је једном приликом грешком изоставио тачку пишући тај датум уз своје име Јован Јовановић, па је тако „3. мај” постао - Змај.

„Та прича како је Змај добио надимак само је једна верзија онога што је говорио Јаша Томић. Сам Змај то није изрекао, ни у једном документу нисам тако нешто нашла, за 23 године рада. Он је имао много надимака, а један од првих био је Осијан, попут оног који је обасјан сунцем”, казала је за „Политику” кустоскиња Маријана Раткелић Лазић из Спомен-збирке „Јован Јовановић Змај” у Сремској Каменици.

Музејска поставка посвећена је животу и раду једне од најзначајнијих личности српског народа и књижевности - Јовану Јовановићу (1833–1904). Био је лекар, писац родољубивих и дечјих стихова, покретач и уредник листова „Змај”, „Жижа”, „Комарац”, „Стармали”, „Невен”.

Змај је био близак политичким првацима Светозару Милетићу, Јаши Томићу и другим личностима које је грејала идеја аутономије Срба у аустроугарском царству. Идеја је и уродила плодом, након што је Српско војводство проглашено 3. маја 1848. на Мајској скупштини, у Сремским Карловцима.

Змајева родна кућа налазила се у старом језгру Новог Сада, на локацији данашње гимназије која носи његово име. Одавно те куће нема, али је очуван његов дом у Сремској Каменици, са каменим поплочаним двориштем и унутар њега малим парком, где је провео последње четири године живота и где је умро 14. јуна.

Догађаје од када је 1. децембра 1918. формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца до злочина над Србима у НДХ дели нешто више од две деценије, што је најбољи показатељ шта је била стварност, а шта илузија

Краљ Александар Карађорђевић није успео да се носи са изазовима које је носила идеја југословенства, оцењују за „Политику” професори Катедре за историју српског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду. У јеку послератног хаоса и геополитичких промена на Балкану, требало је да Краљевина СХС постане „српски Пијемонт”, уједињујући три племена истог народа, како се тада говорило. Међутим, уместо да постане покретач заједништва, овај амбициозни подухват изазвао је потпуно супротну реакцију.

Професор др Сузана Рајић, шеф Катедре за историју српског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду, подсећа да је регент Александар изашао из Великог рата као јунак и да је имао велику наклоност савезничких кругова, али се није сналазио у преговорима у којима је решавана судбина и будућност његове земље.

„Сматрам да је сам процес уједињења исхитрен и да је дошао као резултат притисака у моменту када су меродавни фактори у Краљевини Србији морали да застану и анализирају сопствене капацитете и жртве поднете у рату”, каже Рајићева, надовезујући се на чињеницу да је Србија током два балканска рата увећала територију за 32.000 квадратних километара и милион и по становника, што је само по себи представљало велики изазов у смислу интеграције нових крајева.

Пре 150 година, на јучерашњи дан, Србија је добила први Закон о мерама, који је прописао да се све мере које је користио народ да би мерио тежину, дужину, површину, запремину, а које су биле турског, аустроугарског, млетачког, немачког и француског порекла, преведу у нове мере метарског система, саопштила је јуче Дирекција за мере и драгоцене метале. Тим поводом прексиноћ је у Дому Народне скупштине Србије одржана и свечана академија којој су присуствовали Јелена Беговић, министарка науке, технолошког развоја и иновација, Томислав Момировић, министар унутрашње и спољне трговине, представници националних метролошких института из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Бугарске, као и многобројни пријатељи и сарадници Дирекције за мере и драгоцене метале.

Кнежевина Србија се врло брзо прикључила и међународној Метарској конвенцији, која је основана у Паризу 1875. године. Као и остале чланице, наша држава је добила прототип метра и килограма од легуре платине и иридијума и то: прототип метра са редним бројем 30 и прототип килограма са редним бројем 11. Колики је значај учешћа Србије у самим почецима усвајања метарског система говори и податак да су наши еталони током повлачења српске војске на Крф чувани као национално благо, заједно са српском заставом и Мирослављевим јеванђељем.

Метар број 30 се и данас чува у Дирекцији за мере и драгоцене метале у Београду, која је као водећа метролошка институција у земљи синоћ обележила овај значајни јубилеј, век и по метрологије у Србији, свечаном академијом у Дому Народне скупштине Републике Србије.

Епархија рашко-призренска саопштила је да је јуче, 28. новембра, према писању портала косовапост у Цркву св. Архангела Михаила у селу Ракиница, општина Подујево, провалила група лица заједно са самозваним и лажним свештеником Николом Џуфком, грађанином Републике Албаније, да би у цркви наводно обавили црквени обред. У саопштењу се наводи да је реч о грубом насртају на имовину СПЦ "у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије“.

Из Епархије наводе да су, према тврдњи поменутог портала, у провали и злоупотреби српске православне цркве која датира из 15. века учествовали и представници општине Подујево.

Такође наводе да је циљ ове групе, према писању портала, био је да ову цркву прогласе за "цркву Фана Нолија" која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана, наводи се у саопштењу Епсрхије.

"Ово кривично дело је само још једно у низу које за циљ има отимање духовне и културне баштине Српске православне цркве, односно "албанизацију“ или "косоваризацију“ наше духовне и културне баштине. На процес културне апропријације наше баштине Епархија рашко-призренска указује већ годинама. Овај најновији случај је наше наводе потврдио, овога пута на неспоран и крајње забрињавајуће начин. Овакви и слични акти указују на хитну потребу заштите наше културне и духовне баштине, пре свега од појединаца и организација повезаних са косовским институцијама, или са појединцима које делују уз већу или мању подршку тих институција“, наводи се у саопштењу Епархије рашко-призренске.

Епархија рашко-призренска СПЦ овом приликом жели да упозна јавност са следећим чињеницама:

Век од рођења краља Петра II Карађорђевића Краљевски двор на Дедињу обележава низом догађаја са циљем да осветли недовољно познате детаље из биографије овог трагичног суверена.

Са само 11 година Петар II (6. септембар 1923 - 3. новембар 1970) постао је краљ земље чије темеље је жестоко пољуљала смрт његовог оца и творца Југославије, краља Александра I Карађорђевића. Будући да је био малолетан, уместо њега годинама је владало трочлано намесништво.

„Постоји нешто што људи не знају, а то је да је он у тренутку смрти свог оца постао краљ. То је иначе нешто што је стандарно за уставне парламентарне монархије, да у моменту када један монарх умре, исте секунде његов наследник постаје краљ земље да би озбедио континуитет и стабилност државе. Чињеница је да је након Другог светског рата било много лажи и неистина које су се ковале и бачене на његово име, а истина је потуно другачија“, наглашава Урош Парезановић, ПР менаджер Канцеларије Њ.К.В. Престолонаследника Александра.

„Низом догађаја овде у Краљевском комплексу желели смо да покажемо да он није, како је то годинама пласирано, побегао из земље. Он је напустио земљу, евакуисан је, као што су уосталом урадили и сви други владари и крунисане и некрунисане главе Европе током Другог светског рата“, додаје Парезановић.

„Често му се замерало и то зашто није остао у земљи зашто није поступио трагом својих предака, зашто није повео народ у избеглиштво ка Грчкој, па на неки нови Солунски фронт. Једноставно, историјске околности које су биле током Првог светског рата и током Другог светског рата нимало се не могу поредити. Тако да је исход који се десио био једини могући. Из Лондона је краљ Петар II радио све што је могао да подржи борбу наших снага које су се бориле у земљи против Хитлера и његових савезника“, наводи Парезановић.

Православна црква претрпела штету и неправду

Српска православна црква је после вишегодишњег суђења изгубила парницу у Хрватској, претрпевиши двоструку штету и неправду, саопштено је из Српске православне цркве.

Резиденција митрополита загребачких, са музејском поставком и библиотеком је током ратних збивања деведесетих година прошлог века минама срушена и штета није надокнађена, а пресуђено је и да Црква држави Хрватској мора да надокнади судске трошкове у износу од 100.000 евра, наводе из СПЦ.

Поједини медији у Србији су објавили да је Трговачки суд у Загребу за 19. децембар заказао рочиште на којем ће се одлучивати о приједлогу отварања стечаја над СПЦ у Хрватској, Епархијом загребачко-љубљанском, а митрополиту Кирилу Бојовићу да достави попис имовине и обавеза епархије.

Поводом те парнице у СПЦ истичу да је пресуда неправична.

- Поједина гласила у Србији, са мање или више отвореном злурадошћу, на сва звона објављују вест о "банкроту Митрополије загребачко-љубљанске". Неки пак, који своје нерасположење према Цркви маскирају српским именом (или: именом Србин инфо), мада тачно знају о чему се ради, због остварења циљева због којих су основани и финансирани, предводе још једну кампању лажи и то на подручју на коме је наш народ изложен сталним притисцима, а у конкретном случају, наноси му се штета и очигледна неправда - кажу у СПЦ.

Подсећају да је 11. априла 1992. године, у 22.45, минирана палата Митрополије у центру Загреба.

Данас се обележава 14 година од смрти српског патријарха Павла.

Патријарх Павле, који је у народу био омиљен због скромности, мудрости и истинољубивости, био је 44. српски патријарх и преминуо је у 95. години, 15. новембра 2009. године.

На дан сахране, на путу од Саборне цркве у Београду, где је ковчег с телом био изложен, до порте манастира Раковица испратиле су га стотине хиљада верника и поштовалаца који су и данима пре тога чекали у непрегледним редовима да му се поклоне последњи пут.

Упамћен је по мудром вођењу Цркве у тешким временима, личној скромности и животу у потпуности у складу са јеванђељем.

И даље се памти и прича како је народ могао да га види да пешачи од Калемегдана према Славији или како се вози јавним превозом.

Постао је 44. српски патријархи почетком децембра 1990. године, када је на трону Светог Саве наследио патријарха Германа.

Патријарх Павле бавио се и научним радом, међу објављеним делима су „Монографија о манастиру Девич”, беседа „Живот по Јеванђељу” и „Молитве и молбе”.

У његово време основана је више епархија, Академија СПЦ за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета.

Такође, обновљена је Богословија на Цетињу, као и Духовна академија светог Василија Острошког у Фочи, Богословија у Крагујевцу.

Партијарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године, као Гојко Стојчевић, у селу Кућинци, Доњи Михољац, у породици земљорадника. У родном месту у Славонији завршио је основну школу, а нижу гимназију у Тузли.

Кнез Михаило Обреновић, српски владар и реформатор је рођен 1823. године. Тим поводом објављена је прва научна монографија о овом владару проф. др Данка Леовца, која је на тек завршеном Сајму књига овенчана Посебним признањем за допринос из области науке.

Упознајте Кнеза Михаила Обреновића - просто вам то каже ова репрезентативна монографија, која кнеза Михаила прати од раног детињства, од дечијих болести, а био је прва особа у Србији која је вакцинисана против богиња. Пролази кроз његово школовање, прве дипломатске кораке који се догађају у време Милетине буне.

Низом нових података, докуманата, професор Леовац посматра кроз време и односе на домаћој и европској сцени кнеза Михаила, како каже несхваћеног, али владара који нас је задужио на многим пољима, као друштво, а посебно град Београд.

„Од времена друге владавине кнеза Михаила настају први регулациони планови самог Београда. Уређује се делимично и простор самог Калемегдана, који ће на неки начин постати један од најпознатијих београдских паркова. Са друге стране, на пољу здравства кнез је исто доста учинио. Оснивање прве варошке болнице у Београду“, наводи аутор монографије.

Данко Леовац своју пажњу усмерава и на бележницу, дневничке записе, кнеза Михаила које је пронашо код једног приватног колекционара.