После бомбардовања одређених делова болнице уследило је пребацивање пацијената у друге делове ове здравствене куће. Професор Радовановић истиче да су по пребацивању последњег пацијента добили информацију да ће уследити ново бомбардовање и да можда постоји могућност да и „наша зграда у којој су се налазили буде погођена”, тј. да буде бомбардована, тако да су онда морали и из те зграде да евакуишу болеснике према објекту Болнице за ОРЛ, које су биле у доњем делу круга у коме је смештен КБЦ „Др Драгиша Мишовић”.

- Срећом, наш блок А, тј. зграда где је била и хирургија, нису бомбардоване, али је свих тих дана после тог иницијалног бомбардовања наше болнице увек постојала некаква опасност. Болеснике смо морали да збрињавамо по посебном режиму због потенцијалне опасности. Иначе, радили смо све време агресије НАТО-а. Наш оперативни програм био је прилагођен тим условима. Нормално смо примали пацијенте, лечили смо их, имали смо елективне операције, али заиста цела та атмосфера током бомбардовања и ваздушне опасности, „гађање” великог броја објеката око наше установе, јер су се војни објекти налазили око нас, такође је имало одраз и на наш рад. Сећам се када је гађан објекат гарде да смо тада буквално од ударца тих бомби ми имали утисак као да се дешава земљотрес у нашој згради. И онда је била оштећена и наша зграда, појавиле су се пукотине, тако да у ствари цела агресија НАТО-а била врло сложена и тешка за целу земљу, а наравно и за нас који смо радили тада у болници - објаснио је др Радовановић.Он истиче да су током бомбардовања установе у којој ради и пацијенти и запослени били узнемирени.

- Била је непријатна неизвесност, а затим је уследила стравична слика да једна болница у 20. веку буде бомбардована, и то у главном граду једне европске земље. Уз то, постојала је могућност новог ударања пројектила. Морали смо један добар период после бомбардовања установе да се понашамо и радимо по том неком посебном режиму, што се одржавало и у раду. Имали смо рестрикцију у раду с пацијентима - додаје наш саговорник.

На питање колико је било тешко оперисати пацијенте у тренутку ваздушне опасности или самог бомбардовања наше земље, он истиче да им није било пријатно, али да су нормално радили свој посао, ургентну хирургију, односно збрињавали су хитна стања у хирургији.

- Када уђете у салу и када радите свој посао, некако не размишљате о свему томе, битни су пацијенти, а на крају крајева и навикли смо се на те ваздушне опасности, сирене, јер једноставно све је то трајало дуго - нагласио је др Радовановић.

Погибија седморице гардиста Војске Југославије

Приликом бомбардовања КБЦ „Драгиша Мишовић” у Београду 20. маја 1999. године, око 0.50, осим троје пацијената погинула су и седморица припадника Гарде тадашње Војске Југославије. Сви осим једног били су припадници Противпожарног одељења ове елитне јединице, војни ватрогасци. Од почетка агресије НАТО-а на СР Југославију, како се наводи у књизи „Летопис гарде”, ово одељење било је у стању сталне приправности. Људство и средства су били размештени изван објеката Гарде на Дедињу, који су током рата гађани четири пута. Гардисти су се налазили у камиону, испред болничког комплекса и настрадали су приликом истог напада када и пацијенти.

Четири војника су погинула одмах, а тројица су преминула на Војномедицинској академији од последица рањавања, четворица су повређена као и један старешина. На лицу места животе су изгубили: Горан Вережан (1978), Предраг Игњатовић (1978), Бранимир Крњајић (1979) и Славиша Миљковић (1978). На ВМА је 26. маја 1999. године на свој рођендан подлегао повредама Војин Пејчиновић (1973), а два дана касније Четврт века од НАТО бомбардовања КБЦ „Драгиша Мишовић”

Током НАТО бомбардовања 20. маја 1999. године, у 00.50, погођен је Клинички болнички центар „Др Драгиша Мишовић”, када су погинули седам гардиста, три пацијента и чувар. Уништена је зграда неурологије, а оштећене су зграде Дечје и Гинеколошко-акушерске клинике, као и просторије правне службе ове здравствене установе и рачуноводство. Живот су изгубили неуролошки пацијенти који су били непокретни, Бранка Бошковић, Зора Бркић и Радосав Новаковић.

Лекари и медицинске сестре ове болнице стално су били уз пацијенте, а како је било тешко радити у овој установи током агресије НАТО-а за „Политику” открива професор др Драган Радовановић, хирург ове болнице. Он истиче да су они у то време радили по неком специјалном режиму, односно у почетку је пола екипе медицинара болнице радило једног дана, а друга половина другог дана.

- Када се десило бомбардовање нашег центра, ја сам био у тој другој групи, која тог дана није радила, али су, чим је дошло до првих погодака пројектила у нашој болници, првих ракета, позвали да учествујемо у ономе што се после дешавало. То је био застрашујући моменат, јер сећам се када сам долазио у болницу и улазио колима ка установи - још се није слегла прашина од ударца последњег пројектила. Та прашина је долетела из нашег круга такозване Железничке болнице у круг А, тј. у други део наше болнице. Заиста је била застрашујућа слика која остаје у сећању. Део је био у пламену, испред болнице такође је био пламен… То је једна слика која је заиста била драстична и упечатљива - истакао је др Радовановић.

После бомбардовања одређених делова болнице уследило је пребацивање пацијената у друге делове ове здравствене куће. Професор Радовановић истиче да су по пребацивању последњег пацијента добили информацију да ће уследити ново бомбардовање и да можда постоји могућност да и „наша зграда у којој су се налазили буде погођена”, тј. да буде бомбардована, тако да су онда морали и из те зграде да евакуишу болеснике према објекту Болнице за ОРЛ, које су биле у доњем делу круга у коме је смештен КБЦ „Др Драгиша Мишовић”.

- Срећом, наш блок А, тј. зграда где је била и хирургија, нису бомбардоване, али је свих тих дана после тог иницијалног бомбардовања наше болнице увек постојала некаква опасност. Болеснике смо морали да збрињавамо по посебном режиму због потенцијалне опасности. Иначе, радили смо све време агресије НАТО-а. Наш оперативни програм био је прилагођен тим условима. Нормално смо примали пацијенте, лечили смо их, имали смо елективне операције, али заиста цела та атмосфера током бомбардовања и ваздушне опасности, „гађање” великог броја објеката око наше установе, јер су се војни објекти налазили око нас, такође је имало одраз и на наш рад. Сећам се када је гађан објекат гарде да смо тада буквално од ударца тих бомби ми имали утисак као да се дешава земљотрес у нашој згради. И онда је била оштећена и наша зграда, појавиле су се пукотине, тако да у ствари цела агресија НАТО-а била врло сложена и тешка за целу земљу, а наравно и за нас који смо радили тада у болници - објаснио је др Радовановић.Он истиче да су током бомбардовања установе у којој ради и пацијенти и запослени били узнемирени.

- Била је непријатна неизвесност, а затим је уследила стравична слика да једна болница у 20. веку буде бомбардована, и то у главном граду једне европске земље. Уз то, постојала је могућност новог ударања пројектила. Морали смо један добар период после бомбардовања установе да се понашамо и радимо по том неком посебном режиму, што се одржавало и у раду. Имали смо рестрикцију у раду сa пацијентима - додаје наш саговорник.

На питање колико је било тешко оперисати пацијенте у тренутку ваздушне опасности или самог бомбардовања наше земље, он истиче да им није било пријатно, али да су нормално радили свој посао, ургентну хирургију, односно збрињавали су хитна стања у хирургији.

- Када уђете у салу и када радите свој посао, некако не размишљате о свему томе, битни су пацијенти, а на крају крајева и навикли смо се на те ваздушне опасности, сирене, јер једноставно све је то трајало дуго - нагласио је др Радовановић.

Погибија седморице гардиста Војске Југославије

Приликом бомбардовања КБЦ „Драгиша Мишовић” у Београду 20. маја 1999. године, око 0.50, осим троје пацијената погинула су и седморица припадника Гарде тадашње Војске Југославије. Сви осим једног били су припадници Противпожарног одељења ове елитне јединице, војни ватрогасци. Од почетка агресије НАТО-а на СР Југославију, како се наводи у књизи „Летопис гарде”, ово одељење било је у стању сталне приправности. Људство и средства су били размештени изван објеката Гарде на Дедињу, који су током рата гађани четири пута. Гардисти су се налазили у камиону, испред болничког комплекса и настрадали су приликом истог напада када и пацијенти.

Четири војника су погинула одмах, а тројица су преминула на Војномедицинској академији од последица рањавања, четворица су повређена као и један старешина. На лицу места животе су изгубили: Горан Вережан (1978), Предраг Игњатовић (1978), Бранимир Крњајић (1979) и Славиша Миљковић (1978). На ВМА је 26. маја 1999. године на свој рођендан подлегао повредама Војин Пејчиновић (1973), а два дана касније издахнули су и Александар Бајин (1979) и Драган Танкосић (1979). Сва седморица су, наводи се у „Летопису гарде”, одликована медаљама за врлине у областима одбране и безбедности.

Политика, Данијела Давидов-Кесар