Краљ Милан је, ослабљен поразом на Сливници (новембар 1885) и грубим разводом брака од краљице Наталије (1888), платио доношење Устава одрицањем од важних права која је дотле имао у законодавној и извршној власти.
Краљ Милан је касније обелоданио да с Уставом од 1888. није имао добре, него „зле намере”. Свом личном пријатељу поверио се шта је пристанком на „што слободоумнији устав” у ствари хтео:
„Да доведем то питање до апсурдности и да тако покажем да за Србију није такав устав.” А у једном меморандуму на француском језику тврдио је да је Србији дао нови устав „да би компромитовао и саму слободу” (Живан Живановић).
Устав је донесен по поступку који је „прописао” краљ. Он је на своју руку образовао Уставотворни одбор у који је увео стручни и страначки врх у земљи. Доношење Устава условио је сагласношћу свих странака.
Председништво у одбору задржао је за себе, а потпредседницима је учинио вође три једине странке, Либералне, Напредне и Радикалне (Јована Ристића, Милутина Гарашанина и Саву Грујића). Задатак одбора био је да изради предлог устава, а краљ Милан је од Велике народне скупштине тражио да предлог устава усвоји без икаквих измена, „од корица до корица”, или да га одбаци, „у ком случају сам”, запретио је, „сасвим начисто шта ћу онда чинити”.
По обичају, био је кристално јасан: „Ово до чега се заједничким радом дошло, мора бити или не бити устав...”
Уз често мучна погађања, предлог устава подржале су све три странке, а стручну обраду текста дала су највећа правна имена тога доба. Теоријску подлогу устава требало је да уради Глигорије Гига Гершић, главни теоретичар Радикалне странке и „најбољи правни писац свога доба” (Слободан Јовановић).
Али, како је Гершић био „много јачи у теорији права него у законодавној техници”, стручну обраду устава извршио је Милован Ђ. Миловановић, један од ретких Срба школованих на страни с државним докторатом на Сорбони.
Као изванредан политички тактичар и, сасвим неочекивано од неког ко нема правно образовање, одличан познавалац уставних питања, показао се Јован Ристић, „наш најпрепреденији политичар” (Павле Маринковић). Бистрином духа, логиком којој се не одолева и беседничким даром, блистао је „владалачки метеор”, како га је називао Љубомир Каљевић, краљ Милан.
Устав од 1888. је по склопу и правотворачком мајсторству и даље пример за углед. У њему готово да нема двосмислених одредаба и правних празнина. У рангу уставних вредности, човек је формално већа вредност од државе. У проглашеним правима, готово да нема упућивања на даљу законску обраду, што је испробани пут за њихово сужавање. Ни краљ, ни влада нису их могли обуставити.
Држава је уређена као парламентарна монархија. Устав је тежио да доведе у равнотежу права народа, владаоца и скупштине. Законодавна власт била је равно подељена између краља и Народне скупштине, извршна власт припадала је краљу, а судска власт је била независна.
Томе служе два најјача јемства судијске независности – сталност и непокретност судије. Устав је забранио успостављање ванредних и преких судова, као и комисије за суђење.
Народна скупштина постала је „права истинска половина законодавне власти” (друга је био краљ). Први пут је добила право на формалну законску иницијативу, право истраге (анкете), право да сама бира своје часништво и потпуну буџетску власт. Посланици добијају право да министрима постављају питања и да подносе интерпелације.
Краљ је изгубио право на доношење привремених закона („кад је земаљска безбедност... у великој опасности”, а скупштина није на окупу). Задржао је право да распусти скупштину, али је био дужан да актом о распуштању нареди нове изборе, не би ли се, у време када скупштине нема, осујетиле злоупотребе власти. Сви посланици били су изабрани.
Више није било владиних посланика. У скупштини се одлучује тајним гласањем, што је јемство слободног и искреног одлучивања (дотле је гласање било јавно).
Министри су се могли постављати и из реда народних посланика. Њих поставља и разрешава краљ, али како су „одговорни краљу и Народној скупштини за своја службена дела”, краљ је принуђен да их узима из скупштинске већине, јер без њене подршке Министарски савет (скуп министара) не би могао радити.
Tако су министри престали бити краљеви чиновници и постали политички људи који својство министра имају због тога што имају поверење скупштине.
Министри су „наименовани за поједине струке управе” (портфељ). Само председник Министарског савета „може бити без портфеља”.
Устав од 1888. може се гордити с два велика европска уставна достигнућа у области представљања народа. Једно је систем сразмерног представништва („пропорац”), којим се поштује захтев изборне правде и омогућује представљање мањина. Представништво народа постаје верна слика народа („народ у малом”). Друго је систем слободног посланичког („скупштинског”) мандата, којим се искључује право бирача да дају и обавеза посланика да спроводе „заповедна и обавезна упутства”.
Посланици нису, како је још Устав од 1869. утврдио, „представници само оних који су их изабрали, већ целог народа”, па се због тога њима „не може дати никакво обавезно настављење избирача, већ они по свом увиђењу и савести представљају и решавају народне потребе”.
Устав од 1888. имао је два живота. Први, краћи – јер га је краљ Александар Обреновић обуставио већ 1894. и вратио на снагу превазиђени и реакционарни Намеснички устав од 1869. Други, као своје „допуњено и поправљено издање”, које се узима као нови устав – од 1903, па све до уласка Србије у Први светски рат, формално до уласка у заједничку државу југословенских народа.
Дан усвајања Устава од 1888. (22. децембар) био је својеврсно предсказање. Од тог дана у природи ноћ почиње да краћа, а обданица да дужа. Од Устава од 1888, не рачунајући време када је био обустављен и када је заведен лични режим (1894–1903), у Краљевини Србији је обданица демократије почела да скраћује ноћ владаочевог свевлашћа.
Ратко Марковић, Професор Уставног права Правног факултета у Београду у пензији