Мрњавчевићи су окупили војску да се први супротставе турској најезди, а у ужасном поразу на Марици, 1371. године, који је најавио пропаст Византије и Србије, са многим витезовима погинуо је и деспот Угљеша. Јужне српске области освојили су Турци, рушећи палећи све пред собом, а деспотица Јелена, која је остала без сина, мужа и земље, повела је народ да нађе уточиште у земљама кнеза Лазара. Сломљена несрећама, Јелена је са многим српским племкињама обукла монашку ризу и постала Јефимија.
Уочи 1389. године, она је са искуством из катастрофе после Маричке битке, најбоље знала какву ће жртву Лазар и његови витезови поднети на Косову пољу. Зато је њена "Похвала Светом Кнезу Лазару", златом извезена на пурпуру завесе царских двери Хиландара, остала најпотресније сведочанство о мучеништву и јунаштву.
Судбина није дозвољавала Јефимији да потпуно напусти световни живот. После битке на Косову, цвет витешке Србије остао је на бојном пољу, а још стотине српских племкиња обукло је црну ризу. Јефимија је морала поново да постане државник и десна рука књегиње Милице, али и помајка њене деце.
Кнегиња Милица, која се такође убрзо замонашила, постала је глава Србије, тешко рањене османском сабљом на југу, а одмах затим изложене и бездушним нападима Угарске са севера. Земљу, нападнуту са свих страна и подељену између присталица Лазаревића и Бранковића, водиле су две удовице, и када је млади Стефан, будући деспот и витез Реда змаја, формално постао пунолетан. О значају Јефимије у тим данима говори деспотов биограф Константин Филозоф, који хвали њену мудрост и речитост.
Конкуренти у борби за српски престо, макар и вазалски, сплели су смртоносну интригу против младог Стефана, кога су кнегиња и деспотица процениле као најдостојнијег и најспособнијег за владара Србије у тешким временима. Султан Бајазит био је спреман да свом снагом удари на младог Стефана, али две монахиње су то спречиле у најтежој дипломатској мисији, које су предузеле 1398. године. Од убице својих мужева, оне су успеле да измоле милост за младог Лазаревића, а историчар Григорије Цамблак забележио је да су постигле и још једна важан циљ - допуштење да врате мошти Свете Петке из Трнова у Србију.
Бајазит се смејао монахињама сматрајући да су жене сишле с ума јер траже "суве кости", не признајући њихову моћ. Он није разумео да су Јефимија и Јевгенија извеле политички подвиг. Чим су Србима вратиле мошти њихове заштитнице, тренутно се зауставило масовно исељавање из Србије.
Када је деспот Стефан кренуо у битку код Ангоре, његова друга мајка Јефимија повукла се у манастир усрдно се молећи светом мученику кнезу Лазару за милост да сачува Србију и своја чеда која је оставио. Молбе су јој услишене, Стефан Високи се вратио да обнови, макар накратко, сјај српске средњовековне државе. Он је оставио последњи помен о Јефимији у једној повељи у којој је назива "деспотицом, госпођом и мајком". Пред смрт, Јефимија је примила велику схиму и променила име у Јевпраксија, а сматра се да је последње дане живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини књегиње Милице.
ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ
- Господствовао си земљом отачаства ти и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане и мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божанствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледа хришћане отачаства ти овладане Измаилићанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небеског цара. И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога - спевала је Јефимија.
Б. Субашић, В. Новости