Јуче и данас

Крсна слава означава тренутак када су наши преци примили Хришћанство и тај дан је намењен њима. Зато их се ваља сетити у породичној атмосфери и тако обележити крсну славу. А, баш је то део обичаја који су Срби с временом погазили, прилагођавајући обележавање славе савремном животу.

У последњих двадесетак година правимо славље са све већим бројем званица, богатом трпезом и музиком, а то свакако није део првобитних обичаја.

Модерно доба донело је и нове моделе понашања, па није реткост да се поједини домаћини одлучују чак за славље у кафани, а разлози су углавном практичне природе како би позвали што више гостију.

Међутим, уколико желите да славу прославите по правилу, довољно је позвати свештеника да пре славе освешта воду, затим умесити колач, скувати жито и све то заједно са вином и свећом донети ујутру у цркву на дан славе.

- Жито спремамо за спомен сродника који су славили и који су нам пренели славу, колач приносимо за здравље наших укућана, а вино је симболика тела и крви Христове. Дан пре славе ваља посетити гробове својих предака, а на дан славе треба донети колач, вино, жито и бити присутан на молитви и литургији и тај дан посветити Богу - објашњава Миодраг Павловић, свештеник у нишком Саборном храму.

Епархија западноамеричка, вероватно је једна од ретких, ако не и једина епархија Српске православне цркве, која има заштитника права верника – епархијског омбудсмана. Недавно је на то, званичним саопштењем, и подсетила пре свега своје вернике. Повод је био хапшење једног свештеника ове епархије под оптужбом за недозвољене сексуалне радње с малолетном особом. Епархија је саопштила да „свако ко је евентуално био, или познаје некога ко је био, жртва злостављања неког од чланова епархијског клира, запослених или волонтера у Цркви, требало би прво да контактира полицију, а потом да случај пријави, поверљиво, и епархијском омбудсману на број +1415...”. У разговору за „Политику“, владика западноамерички Максим, објашњава да је епархијски омбудсман стручњак, правни и канонски.

– Ова функција је прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води заједницу у јединство, а не у подељености. Наравно, наша епархија није у обавези према неком статуту да има омбудсмана. Па ипак, ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом. По законима општег права, наше парохије и епархија могу бити одговорне уколико подбацимо у томе  да заштитимо појединце према којима смо у обавези. Имати омбудсмана је и испуњавање нашег православног хришћанског етоса. Потребно је да помогнемо нашим парохијанима, и наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто, јер док је Црква непогрешива као тело Христово, ми који смо у Цркви грешимо. Треба да будемо будни све време да се предупреди могућност да унутар Цркве појединци свесно или ненамерно повређују друге – каже владика западноамерички Максим.

Великан југословенске глумачке сцене Миодраг Петровић Чкаља умро је на данашњи дан, 2003. Годинама нам је мамио осмехе својим хумором.

Чкаља је водио миран живот. Последње године живота провео је тихо, а умро је у сиромаштву у 79. години живота.

Комичар се родио баш на Светски дан шале, 1. априла 1924. године. У родном Крушевцу завршио је гимназију, где је и почео да се бави глумом, на драмској секцији.

После рата и демобилизације уписао је студије ветерине у Београду, али и наставио да се бави глумом у КУД "Иво Лола Рибар". Од 1946. године почиње његова популарност учешћем у радијској емисији "Весело вече".

Прву серију снимио је  давне 1959. године - „Сервисна станица“ где се прославио тумачећи лик кувара Јордана. У позоришту, играо је у представи „Бог је умро узалуд“ (снимљен и филм) и антологијској комедији Драгутина Добричанина „Заједнички стан“ (касније је снимљена и ТВ верзија).

Остварио је велики број улога на филму и у ТВ серијама. Најбоље улоге остварио је у серијама "Сервисна станица" (1959), "Љубав на сеоски начин" (1970), "Камионџије" (1972), "Врућ ветар" (1980) и "Камионџије 2" (1983), као и у филмовима "Паја и Јаре" (1973), "Авантуре Боривоја Шурдиловића" (1980) и "Камионџије поново возе" (1984) и многим другим.

Полагањем венаца крај хумки у Илићеву, Маршићу и Грошници, где су немачки војници 19. октобра 1941. започели одмазду над недужним цивилима, хапсећи и стрељајући мештане ових села, у Крагујевцу је настављено обележавање најтрагичнијег догађаја у историји овог града који је само у једном дану, с почетка Другог светског рата на овoм подручју, изгубио десет одсто становника.

У Шумарицама, где је пре 75 година стрељано око 2.800 људи, овог 21. октобра, у оквиру Великог школског часа, централне манифестације крагујевачких комеморативних свечаности, биће изведена поема „Гласови неба под земљом” књижевника Александра Б. Лаковића. Инсценацију ове поеме приредио је редитељ Ђорђе Милосављевић, а музику је компоновао Марко Матовић. У улози жртава, крај Споменика стрељаним ђацима и професорима, појавиће се крагујевачки глумци Исидора Рајковић, Катарина Јовановић, Невена Ристић, Иван Томић, Милош Ђорђевић и Филип Ђорђевић. Костимограф ове драмске игре је Драгица Илић.

Октобарске комеморативне свечаности у Крагујевцу прате и друге традиционалне манифестације, попут музичког ОКТОХ-а и „Бдења” у оквиру којег ће ове године, у Спомен музеју „21. октобар”, бити представљени радови уметника Болета Милорадовића.

На Лагерском гробљу у Краљеву, потомци стрељаних, представници града Марибора, друштвених организација, удружења грађана су положили венце и палили свеће над хумкама железничара, бравара, ковача, инжењера, лекара, сељака, тадашњих избеглица… које су октобра 1941. године, у знак одмазде, стрељали немачки фашисти.  

Томе је претходила и почаст жртвама на комеморативној седници градске скупштине на којој је Весна Милојевић, професор историје, подсетила на то крваво време пре 75 година, када је овај град задесила највећа несрећа.

За пет дана октобра 1941. године, као освета за борбене акције бораца за слободу, четника и партизана, према фашистичком правилу - сто за једнога овде је стрељано најмање 2.190 недужних цивила.

То није коначан број, јер се тачан попис жртава још утврђује. Тадашња варош од око 13.000 становника завијена је у црно, а међу стрељанима је било и оних из Словеније који су бежали од фашиста. Међу недужно убијенима било је и деце и 29 жена.

После одавања поште уз звуке сирена и почасни плотун, свештеници жичке епархије су на гробљу одржали парастос. Предраг Терзић, градоначелник Краљева, обратио се окупљеном народу и ђацима поруком:

Надежда Петровић рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године у веома угледној породици. Деда јој је био богати угледни трговац, Хаџи Максим Петровић, отац Димитрије Мита Петровић, народни посланик, историчар, љубитељ и познавалац уметности. Мајка Милева, учитељица, сестричина Светозара Милетића. У таквој кући, која је била стециште интелигениције, уметника и политичара, није ни чудо да је таленат најстарије кћерке Надежде био подржаван и праћен са поносом и поверењем.

Школовала се у Минхену, а као европски образовани сликар путује по Европи где један период борави и у престоници уметности, Паризу. И зато се у њеном стваралаштву могу пронаћи утицаји сецесије, импресионизма, фовизма које је на јединствен начин успела да прилагоди домаћој патријархалној средини.

Поред тога што је била сликарка, Надежда се активно бавила и питањима женске еманципације па је била један од оснивача Кола српских сестара. Као велики патриота, неколико година није скидала бели мантил болничарке учествујући и у Балканским и Првом светком рату.

Иако је тада више збрињавала рањенике, неким чудом је успевала и да слика па из тог периода настају слике Везиров мост, три пејзажа Призрена, Грачаница у више махова и Косово поље, неколико портрета Ратника.

Умрла је од тифуса у ваљевској болници 3. Априла 1915.године.

Хуманитарни концерт посвећен успомени на једног од хероја рок гитаре – Зорана Божиновића, члана групе „Поп машина”, приређен је у Установи културе „Палилула”. Организатори програма били су Рок музеј и општина Палилула. На „прозивку” Инспектора Блаже, који је био у улози домаћина, на сцену су први изашли Никола Чутурило Чутура и Душан Безуха. Они су заједнички извели једну нумеру, а за „јаче” загревање водитељ је предложио да се млади вишечлани састав „Дегенеза” представи са три песме.

На бини су се током вечери смењивали бројни познати гитаристи, међу којима су били најављени Видоја Божиновић („Рибља чорба”), Саша Ранђеловић („Неверне бебе”), Драган Јовановић Крле („Генерација 5”), Душан Којић Која („Дисциплина кичме”)… а као гости на сцени били су и Драгољуб Црнчевић Црнке, Дејан Цукић, Ненад Стаматовић, Чедомир Мацура, Саша Локнер, некадашњи и садашњи чланови „Бајаге и инструктора”...

Концерт је био илустрован и изложбом фотографија и артефаката Рок музеја, а дизајн догађаја осмислио је  уметник Виктор Киш. Новац од продатих карата намењен је за оснивање  фондације „Зоран Божиновић”, која би помагала младим талентима и то у сарадњи са општином Палилула и познатим уметницима.

Политика

Погледајте ВИДЕО

На данашњи дан 1892. године у Травнику је рођен познати писац Иво Андрић, једини српски и југословенски нобеловац, чији су романи и приповетке обележили епоху.

Андрић је студирао књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, где је и докторирао историју са тезом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине". Био је члан Српске академије наука и уметности.

У Првом светском рату хапшен је и интерниран, а између два светска рата био је амбасадор Југославије у Берлину.

У младости је писао песме - "Екс понто", "Немири", "Лирика".

Његова најпознатија дела су романи "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија" и "Омер-паша Латас" /недовршен/.

Андрић је написао и низ сјајних приповедака - "Немирна година", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Знакови", "Кућа на осами", путописи и скице "Стазе, лица, предели" и бројне друге.

Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године.

Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, али и богатство маште и осећања света, Андрић је својим делима подигао монументалну књижевну грађевину.

Срна

На данашњи дан пре 25. година на новинарском задатку на Банији убијена је екипа шабачког дописништва РТС-а. За њихову смрт још нико није одговарао.

Ко их је убио и ко су налогодавци још није утврђено, коме су и зашто били мета - још нема одговора.

Извештавање са Банијског ратишта био је њихов професионални задатак, а вест која је 9. октобра 1991. године стигла са Баније потресла је цео Шабац и јавност.

Мучки из заседе, са 200 метака испаљених у аутомобил у којем су били, убијени су Зоран Амиџић уредник дописништва РТС-а Шабац, Бора Петровић сниматељ, Дејан Милићевић асистент сниматеља и Сретан Илић уредник Радио-Шапца.

"Подаци из Амиџићеве новинарске бележнице и документације коју је имао код себе убрзо после убиства појавили су се у хрватском листу Слободни тједник. У том листу, осам дана после убиства, појавио се текст под насловом 'Пуцати на шпијуне без заустављања'", наводи УНС.

Из текста се види да је аутор, потписан као Јован Кубура, поседовао и користио приватне Амиџићеве ствари.

"Ове чињенице доказују да је редакција Слободног тједника дошла у посед личних ствари убијених новинара, али чак ни постојање овако очигледне везе за истражне органе није имало никакав значај", наводи се у саопштењу УНС-а.

Дaн херојске одбране Београда 1915. године обележен је одавањем почасти српским војницима који су у Првом светском рату бранили престоницу од знатно моћнијег непријатеља. Нa Спoмeн-кoстурницу брaниoцимa Бeoгрaдa 1915. године нa Нoвoм грoбљу венац је положио Aндрeja Mлaдeнoвић, зaмeник грaдoнaчeлникa.

– Вeчнa слaвa и хвaлa браниоцима Београда који су пре 101 годину бранили Београд до последњег. Оно што им је мајор Драгутин Гавриловић тада поручио остало је вечно записано као симбол борбе српског народа и српске војске у Првoм свeтскoм рaту. Одавањем поште и сећањем на хероје који су бранили наш град подсећамо потомке да не забораве херојски чин и велико страдање свих оних који су дали живот за слободу Србије и Београда – казао је Младеновић, додајући да ћемо их се увек сећати и да ће њихова борба и страдање бити путоказ за све нас како треба чувати и бранити своју земљу и свој народ. Младеновић је после одавања почасти код овог споменика на Новом гробљу положио венац и на гроб мајора Гавриловића.

У име града је положио и Стево Таталовић, члан Градског већа. Он је борцима из Првог светског рата пошту одао код Споменика браниоцима Београда на Обали мајора Гавриловића на Дорћолу.

– Порука мајора Гавриловића требало би да буде водиља свим Београђанима и у данашње време и у будућности. Дати највредније за свој град, положити овде животе да би одбранили Београд и увели га у неке нове воде. Вечна слава и хвала им за лекцију из историје – истакао је Таталовић.

Вeнцe су пoлoжилa и брojнa удружeњa кoja гaje сeћaњe нa Први свeтски рaт.

Д. А. политика