Јуче и данас

У знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је у 11 сати на снагу ступило примирје у свету се обележава Дан примирја у Првом светском рату.

У Србији, код Спомен-костурнице бранилаца Београда, су положени венци и одата почаст свим страдалим војницима и цивилима. Претходно је одата пошта француским војницима који су погинули у Србији а затим и руским, италијанским и војницима земаља Комонвелта, док је на Споменик незнаном јунаку на Авали венац положио председник Србије.

Пре 98 година, Велики рат је завршен потписивањем примирја у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, у шуми код града Компиењ. Тај дан данас сер обележава  у целој Европи, земље Комонвелта га обележавају као Дан сећања, а Американци као Дан ветерана.  

У Француској, на пример, одаје се пошта и војницима погинулим у Другом светском рату али и у новиијим сукобима.

Кристин Моро, амбасадорка Француске у Србији каже да сви градови и сва села обележавају 11. новембар и сви се сећају својих мртвих.

"У сваком селу ћете наћи споемник посвећен тим жртвама. Свечаностима присуствују војне и цивилне власти, некадашњи ратници али и грађани. У обавези смо да пренесемо младима то сећање јер и данас треба да смо вечно захвални жртвама и да будемо свесни да ће, на жалост, увек да буде потребе да жртвујемо свој живот за своју домовину", рекла је амбасадорка Моро.

Свети Сава је многобожачке идоле заменио светитељима Цркве Христове, који су постали заштитници српских домова, цркава и манастира, породица, племена, села, градова, па и читавих области

Једна од главних одлика српског православља, за коју не зна остали хришћански свет, јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Немањин син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, укорењене у свести древних Срба, заменио је великим светитељима Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова, цркава и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Црква је, имајући у виду практичне разлоге, саветовала и препоручивала породицама које светитеље да узимају за своју крсну славу. Бирани су велики светитељи који се празнују у јесен, зиму и пролеће, када је мање радова у њиви, пошто су Срби били народ који се бавио земљорадњом и сточарством. Поједине породице, опет, бирале су дан када ће се крстити, и светитеља који се тога дана слави узимале за своју крсну славу.

Описују га као најбољег ученика Светог Саве, монаха о чијем се духовном развоју оснивач аутокефалне српске цркве нарочито бринуо. Баш њега, Свети Сава изабрао је за свог наследника, и тако је игуман манастира Жиче, Арсеније Сремац, 1233. постао други српски архиепископ. Ове године навршава се тачно 750 година од упокојења овог светитеља, којег Српска православна црква прославља 10. новембра, на дан његове смрти.

Свечаније него претходних година празник Светог Арсенија Сремца, који је српском црквом управљао од 1233. до 1263. године, биће обележен у Сремским Карловцима. Ту се налази чувена Карловачка богословија која носи његово име, односно чији је он небески заштитник. Поводом великог јубилеја, у Карловцима ће бити уприличен стручни семинар о историјском лику и делу Светог Арсенија, а у сарадњи са манастиром Ждребаоник планирано је објављивање књига и публикација о другом српском архиепископу, најављује протојереј Јован Милановић, професор карловачке богословије. Уочи самог празника, у среду 9. новембра, биће служено празнично бденије којем ће присуствовати некадашњи и садашњи карловачки богослови. 
- Наши бивши ученици, међу којим данас има и професора, певаће за десном певницом, а за левом ће бити садашњи ђаци. На сам дан Светог Арсенија биће служена света архијерејска литургија, а увече молебан. Тај дан завршићемо свечаном академијом у Карловачкој богословији - каже отац Јован Милановић.

Део куће Ђуре Јакшића урушио се после вишедеценијске небриге града Крагујевца и државе Србије.

Дом великог српског песника и сликара, који се налази у старом језгру Крагујевца, у Карађорђевој улици, ограђен је последњих шест година, због опасности за пешаке. Јуче је зид високог приземља пао према улици. Упркос иницијативама грађана да се кућа реконстуише, она две и по деценије пропада, а надлежни чекају да објекат сам падне.

Кућа Ђуре Јакшића у крагујевачкој Карађорђевој улици, две и по деценије се у урушава и представља ругло, јер нико о њој не води бригу.

Директор Завода за заштиту споменика културе Марко Грковић каже да је та институција у више наврата слала предлоге да се кућа Ђуре Јакшића прогласи за споменик културе. 

“У свим случајевима тај предлог је од стране Републичког завода одбијен, да кућа нема довољно уметничких, историјских вредности да би била проглашена за споменик културе”, објашњава Грковић.

Н1

Поводом изјаве београдског надбискупа Станислава Хочевара „Политици”, објављене у тексту „Католичка црква није се мешала у канонизацију православних светаца” је саопштењем за јавност реаговао Свети архијерејски Синод Српске православне цркве. Саопштење Синода преносимо у целости:

„Делећи са васцелим српским православним народом, као и са другим православним, па и многим неправославним хришћанима широм света, најдубље молитвено поштовање према личности Светог Владике жичког и охридског Николаја Велимировића, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве осећа обавезу да изрази јавно негодовање поводом непримерене и недобронамерне изјаве надбискупа београдског  г. Станислава Хочевара, дате београдској „Политици“ 28. октобра ове године, којом је себи дао слободу да, по њему познатим мерилима, доведе у питање светост Новог Златоуста, чак поредећи га са кардиналом Степинцем или проглашавајући га за српски еквивалент Степинцу.

За разлику од архиепископа кентерберијског г. Јустина Велблија, који је, заједно са патријархом српским Иринејем, у лондонској катедрали Светог Павла недавно најсвечаније обележио стоту годишњицу Николајевог историјског говора, београдски надбискуп није дужан да познаје светитељев пастирски и духовни рад у Охриду, Битољу и Жичи нити његову многострану међуцрквену делатност.

Сједињене Америчке Државе јавно вређају Русију, оптужујући је за ратне злочине у Сирији, упркос чињеници да су оне бомбардовале цивилне циљеве у бившој Југославији, изјавио је руски министар спољних послова Сергеј Лавров за телевизију "Росија 1", јавља "Тас".

Лавров је то рекао у интервјуу за документарни филм под насловом "Донео сам одлуку. Јевгениј Примаков".

"Када је највећи патриота у својој земљи, политичар с великим искуством, важан државни званичник, особа снажне интуиције која поседује енциклопедијско образовање и разумевање различитих процеса, сазнао да су САД одлучиле да почну бомбардовање СР Југославије, сматрао је да нема смисла да настави са уобичајеним активностима и одлети код америчког потпредседника Алберта Гора на важне, али ипак рутинске разговоре", рекао је Лавров. Тај заокрет, према његовим речима, "постао је подсетник да Русија не може да у свету има другу мисију сем мисију одбране истине и да то ради заједно са другим силама, али свакако остварујући равноправне односе и договоре од узајамне користи".

"Агресија на Југославију је свакако била агресија. То је, иначе, био први оружани напад у Европи на једну суверену државу после 1945. године", истакао је Лавров.

На Вучијем долу, између Билеће и Никшића, данас је освештана спомен-црква Светог свештеномученика Атиногена и обележено 140 година од Вучедолске битке.

Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је новосаграђена спомен-црква Светог свештеномученика Атиногена у Вучијем долу, између Билеће и Никшића, споменик једне од важнијих битака српског народа за слободу.

Присуствујући освештању храма и обележавању 140 година од Вучедолске битке, Додик је рекао да су све српске битке личиле једна на другу, као и ова и да су оне биле битке за слободу српског народа, за право на живот, за своју веру и за Српску православну цркву /СПЦ/, а никада да би некоме одузеле слободу. 

"Наша слобода је увек дубоко везана за државу, јер тамо где имамо државу имамо и слободу. Када нисмо имали државу имали смо страдања, Јасеновце и многа друга места где се дубоко страдало и гинуло", истакао је Додик. Он је рекао да данас српски народ живи на различитим местима, али обједињен у оном што је његово, а то је вера, култура, језик, писмо и крсна слава. 

"Желим да Вучији дол, где је изграђен овако леп храм, буде место наших будућих окупљања", рекао је Додик. Он је додао да је Република Српска одређеним средствима учествовала у изградњи храма. 

На данашњи дан, 2015. године у 85-ој години живота преминуо је Ранко Жеравица.

Жеравица је рођен 1929. године, а тренерским послом почео је да се бави почетком педесетих година прошлог века.

Све до 1966. године био је тренер мушке и женске екипе у Радничком из Београда.

Паралелно са радом у репрезентацији Жеравица је пресудно утицао на велики "бум" београдског Партизана седамдесетих година прошлог века, када је селектирао екипу предвођену Драженом Далипагићем и Драганом Кићановићем.

Остао је упамћен као тренер који је на просторима бивше Југославије с успехом комбиновао америчку и руску школу кошарке.

Ранко Жеравица је репрезентацију Југославије водио до злата на Олимпијским играма (1980), Светском првенству (1970), до сребра на Играма 1968, Мундобаскету 1967 и Еуробаскетима 1969 и 1971, односно до бронзе на Светском првенству 1982. године.

Паралелно са радом на клупи националног тима имао је пресудан утицај на успехе Партизана почетком 70-их година када је селектирао тим предвођен Драганом Кићановићем и Драженом Далипагићем. Први тренер Црвене звезде био је 80-их година и до скоро је био рекордер је по броју победа са 167 тријумфа на 272 утакмице.

Светска кућа кошарке га је 2007. уврстила у Кућу славних ФИБА.

Курир
ВИДЕО - Ранко Жеравица-Анегдота о Ћосићу (Монтевидео,на почетку каријере)

Научници су први пут у послљедњих неколико векова отворили плочу за коју многи верују да је на њој три дана лежало тело Исуса Христа.

Оригинална површина је отворена током радова на рестаурацији у Цркви светог гроба у Старом Јерусалиму, пише Нашенел Џиографик. Плоча није откривана најмање од 1555, пише Дејли меил.

- Мермерна плоча која је поркивала гроб је откривена и били смо изненађени количином материјала коју смо пронашли испод ње. Научна нализа ће трајати дуго, али ће мо коначно моћи да видимо оригиналну камену површину на коју је, према традицији, положено Христово тело - каже Фредрик Хиберт, археолог.

Радовима руководи Антонио Марополо из Националног техничког универзитета Атине.

Према предању, Христово тело је било положено на плочу исечену из кречњачке пећине пошто су га Римљани разапели пре више од 2.000 година. Он је, према записима, васкрснуо три дана после смрти и жене које су дошле да помажу његово тело су рекле да остаци нису нађени.

Плоча на коју је био положен је део грађевине која се зове едикула (кувуклија), то је капела од остатка пећине у којој је било положено тело Исуса Христа после распећа, неколико стотина метара од наводног места распећа. То је најсветије место хришћана.

Потицала је из имућне и побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, да би касније постао епископ Мадитски (989 - 996) Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву, она је била веома побожна. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота, она напусти родитељски дом и оде у Цариград, где се замонаши у цркви Свете Софије, а затим се запути у Јорданску пустињу.

Поред храмова Свете Петке често се налазе извори лековите воде коју људи узимају верујући да ће им залечити ране и заштитити их од болести. Параскева је рођена у Епивату, код града Каликратије у Малој Азији, при крају десетог или почетком 11. века.

По предању, Света Петка је многе године провела у пустињи, у посту и молитви и усамљеничком животу. Предање каже да јој се у сну јавио анђео и упутио у отаџбину да шири веру Христову. Зато се Света Петка на иконама представља у монашкој одећи, са крстом у руци.

На њеном гробу, каже легенда, догађала су се чуда. Бугарски цар Јован Асен 1238. по једнима је отео, по другима једноставно пренео мошти свете Параскеве у свој престони град Трново. Кад су Турци освојили Бугарску, мошти су пренете, по заповести султана Бајазита, у молдавски град Јаши.