Времеплов - 15. септембар

"Поводом обележавања Дана обољења простате у Европи сваки други мушкарац старији од 50 година, због бенигног увећања тог органа, има проблема при мокрењу", рекао је Директор Института за урологију и нефрологију Клиничког центра Србије Сава Мићић.
Мањи број оболелих на подручју Медитерана повезује се са здравом исхраном, док је број оболелих у Србији сличан земљама средње Европе. Негативан утицај на сексуални живот јавља се у 66 одсто случајева.
"Са старењем је нормално да се организам мења, као и спољашњи и унутрашњи органи, а у факторе ризика за обољевање простате убрајају и генетски фактор и исхрана богата животињским мастима", изјавио је заменик директора Института за урологију и нефрологију Цане Тулић.
Мушкарци треба да се јаве лекару уколико отежано или болно мокре, често одлазе у тоалет, губе на тежини, боле их леђа, осећају неугодност у пределу карлице, или им се појави крв у мокраћи и семеној течности.
Простата је мишићно-жлездасти орган величине кестена и налази се испод мокраћне бешике, па се тегобе са тим органом најчешће рефлектују на пробле при мокрењу.

Пре 90 година, српска војска уз помоћ савезника почела пробој Солунског фронта у Првом светском рату, који је завршен ослобођењем Београда 1. новембра 1918. године.
Солунски фронт је настао као покушај савезника да помогну Србији у јесен 1915. године против здруженог напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске, али је помоћ дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије.
На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, који је остао прилично стабилан све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултирала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.
Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
Споменик генералу Крсти Смиљанићу на Златибору
У оквиру свечаности обележавања 90. годишњице пробоја Солунског фронта, на Краљевом тргу у центру Златибора данас је у присуству многобројних делегација, као и потомака ратника, откривен споменик генералу Дринске дивизије Крсти Смиљанићу.

Пре деведесет година почела је артиљеријска припрема пробоја Солунског фронта. Дан касније, 15. септембра 1918. године, српска и француска војска кренуле су у напад који је за свега две недеље довео до капитулације Бугарске, а победоносно је окончан ослобођењем Београда 1. новембра.
Држава која је била на прагу уништења у јесен 1915, оставши без војске, владе и краља, тада се подигла из пепела и задивила већи део света (сем оног, махом с немачког говорног подручја, који је Србе и даље сматрао краљеубицама и рушитељима поретка). Разбијена нападима Немаца, Аустријанаца и Бугара, војска је одлучила да не капитулира, већ да се преко Црне Горе и Албаније пребаци до обале где би је савезнички бродови спасли од сигурне смрти. На том путу страдања умрло је или убијено на десетине хиљада људи, не само војника, већ и жена и деце који нису хтели да сачекају окупаторе, већ су се придружили војсци – глас о аустријским и бугарским злочинима над цивилима проносио се брзо.
Стигавши на албанску обалу, међутим, Срби су били разочарани. Обећаних савезничких бродова није било – стигли су тек кад је руски цар Николај послао претећи телеграм владама Француске и Велике Британије да ће се Русија повући из рата ако савезници не спасу „остатке остатака српске војске”.

Свeчaнoм сeдницoм Скупштинe Сaвeзa рeзeрвних вojних стaрeшинa Србиje, у Ужицу je oбeлeжeн Дaн рeзeрвних вojних стaрeшинa и 89. гoдишњицa прoбoja Сoлунскoг фрoнтa.
Прeдсeдник Глaвнoг oдбoрa СРВС Милoрaд Дрoбaц je, у пригoднoj бeсeди, рeкao дa сe рeзeрвнe вojнe стaрeшинe с нajдубљим пиjeтeтoм присeћajу вeликих жртaвa кoje je Србиja пoлoжилa нa oлтaр слoбoдe.
Дaн кaдa je 15. септембрa 1918. године прoбиjeн Сoлунски фрoнт и кaдa je српскa вojскa, пoмoгнутa сaвeзничким снaгaмa, нeзaдрживo крeнулa у oслoбaђaњe нaшe oтaџбинe, oстaћe дoвeкa урeзaн у сeћaњa пoтoмaкa хрaбрих рaтникa, трeкao je oн.

Умрла је 15. септембрa 1911. године. Била је велики добротвор Срба у Босни, у коју је дошла у време устанка Срба против Турака од 1875. до 1878. године. Целу уштеђевину је завештала српском културно-просветном друштву 'Просвјета' у Сарајеву у којем је и остала до смрти.
Посебно поглавње у животу госпође Ирби везано је за устанак у Босни и Херцеговини, 1875-те године. По избијању устанка из Енглеске је дошла у Сарајево. Потресена страдањима босанско-херцеговачких избеглица, вратила се у Енглеску по помоћ. Са око 240 хиљада круна помоћи стигла је на турску границу да се стара о избеглицама. Њена помоћ је стигла избеглицама и у Србију и Црну Гору.
Касније је Аделина Ирби у Петровачком срезу отворила четири школе, плаћала учитеља и набављала књиге.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО, ЗАСЛУЖУЈЕ ВАШУ ПАЖЊУ