Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Пре деведесет година почела је артиљеријска припрема пробоја Солунског фронта. Дан касније, 15. септембра 1918. године, српска и француска војска кренуле су у напад који је за свега две недеље довео до капитулације Бугарске, а победоносно је окончан ослобођењем Београда 1. новембра.
Држава која је била на прагу уништења у јесен 1915, оставши без војске, владе и краља, тада се подигла из пепела и задивила већи део света (сем оног, махом с немачког говорног подручја, који је Србе и даље сматрао краљеубицама и рушитељима поретка). Разбијена нападима Немаца, Аустријанаца и Бугара, војска је одлучила да не капитулира, већ да се преко Црне Горе и Албаније пребаци до обале где би је савезнички бродови спасли од сигурне смрти. На том путу страдања умрло је или убијено на десетине хиљада људи, не само војника, већ и жена и деце који нису хтели да сачекају окупаторе, већ су се придружили војсци – глас о аустријским и бугарским злочинима над цивилима проносио се брзо.
Стигавши на албанску обалу, међутим, Срби су били разочарани. Обећаних савезничких бродова није било – стигли су тек кад је руски цар Николај послао претећи телеграм владама Француске и Велике Британије да ће се Русија повући из рата ако савезници не спасу „остатке остатака српске војске”.

Тада је решено да Французи окупирају Крф – Грчка је у то време још била неутрална – и да главнину српске војске, скупштину и владу, пребаце тамо. До априла 1916. на ово острво стигло је више од 150.000 људи, али страдање ни ту није престало. Оне који су се први искрцали сачекала је ледена киша, морали су да преживљавају на отвореном, без огрева и хране, све док српска влада није постигла договор са савезницима да ће преко зајма отплатити трошкове своје војске. (На Крфу је, треба рећи, било и Албанаца, припадника војске српског савезника Есад Паше Топтанија, а у костурници на Виду сахрањен је Мустафа Емрилах из Тиране.)
Војска се на јонском острву брзо опоравила и реорганизовала, па је пребачена на Солунски фронт, где је – после Кајмакчаланске битке и ослобођења Битоља 1916. године – у рововима чекала коначну наредбу за ослобођење отаџбине.
Кад је напад почео, српска војска је после Бугара прегазила и неколико немачких дивизија које су покушале да зауставе српско-француски пробој код Ниша и уз местимичне борбе код Врања, Лесковца и Крагујевца силовито ослободила земљу. Држава којој је аустроугарска влада написала посмртницу вратила се из мртвих.
У пробоју Солунског фронта погинуо је 681 Србин, 182 су нестала, а више од две хиљаде је рањено.Губитакстановништва у Првом светском ратубио је вишеструко већи – од последица рата, злочина Аустријанаца и Бугара, албанске голготе и болести страдало је 1.300.000 људи, или трећина популације – и до данас није надокнађен.
Нема данас ни оне наклоности западног дела света коју смо зарадили у време Великог рата – британска јавност која се згражавала због ужасног злочина краљеубиства у Београду 1903. године током рата је пожртвовано помагала Србима, у малу земљу која се нашла на удару великих сила стизале су медицинске сестре, а 28. јуна 1916. више од 12.000 британских школаукључило се у акцију „Косовски дан”.
Британци данас ништа или готово ништа не знају о подвигу српске војске и страдању Срба од 1914. до 1918.
Да ли је то и наша грешка? Да ли смо и сами заборавили?
Владимир Радомировић
Још текста