– Волим да пишем, још од трећег разреда основне школе, посебно песме за које сам у Школи пријатељства на Тари 2005. године, коју организује невладина организација „Наша Србија”, чак добила награду „Политикине” куће. Тог лета сам први пут срела председника Тадића, када је дошао да посети децу са Косова, па онда и две године касније, опет на Тари. И трећи пут сам га видела када нас је испраћао на пут у Румунију, тако да сам у тим сусретима некако стекла утисак да води рачуна о нама, да брине о Косову и да му је стало до нас. Ето зато сам онда и почетком недеље села и написала писмо баш њему, уочи пута у Америку да и други воде како живе деца на Косову – каже Слободанка Тасић.
Чим је писмо прочитано, исте вечери звали су је њени другари из разреда, сви су јој честитали, било им је драго што се њена реч далеко чула и што ће то можда некима помоћи да стекну прави утисак о животу на Косову.
А јуче су је од јутра салетали новинари, питали углавном исто, а она једва чека да опет пође у школу. Жели да остане да живи на Косову, да се бави неким племенитим послом и да помаже људима. На основу онога што она говори саговорник има утисак да је много зрелија него њени вршњаци који воде уобичајен живот. Њен живот се разликује и по томе што у својим песмама изражава своја најдубља осећања, страхове, тугу и бол због нестанка оца, дечје жеље, надања и снове о слободи.
Иначе, Слободанкин отац Саша киднапован је јуна 1999. године на путу Бујановац – Косовска Каменица, код села Коретин, „од непознатих извршилаца припадника ОВК”. До 1999. године, породица Тасић живела је у својој кући у Стрезовцу, а после киднаповања оца Саше приморани су да је напусте, јер је до темеља срушена и спаљена. Отад живе у туђој кући. Слободанка и њен брат прерано су одрасли, попут све деце на Косову и Метохији којој је унесрећено детињство.
Р. Поповић