Прилози

Данас се навршило тачно 10 година од потписивања Бечког споразума о сукцесији међу државама бивше СФРЈ, којим су регулисана многа важна питања, посебно када је реч о заједничкој имовини бивше државе. Међу онима који су од споразума највише очекивали, свакако је и пола милиона избеглица из Хрватске, од којих многи и даље не могу да се врате на своје поседе, у којима су деценијама живели.
Ако су избегли Срби из Хрватске своје наде полагали у анекс Г Бечког споразума, којим се управо ова питања регулишу, онда су оне потпуно изневерене, каже за „Политику” Миодраг Линта, председник Коалиције удружења избеглица. Посебно су огорчени на недавни „пролазак” Загреба испод европске рампе, упркос томе што нису испунили услове из преговарачког Поглавља 23 о правосуђу и људским правима, додаје Линта.
– У анексу Г Бечког споразума веома јасно стоји да ће свим грађанима бити заштићена, враћена или компензована, њихова права која су имали на дан 31. децембра 1990. године. Такође, у анексу Г стоји да ће сви уговори, који су склопљени за време рата, а у највећем делу су склопљени под претњама и притисцима, бити ништавни. На жалост, сада је деценија од потписивања, а седам година од ступања на снагу споразума, након што га је хрватски сабор последњи међу парламентима бивших југословенских република, ратификовао, али ништа није испуњено када је реч о нашим правима – упозорава Линта.
У овој коалицији су очекивали да ће, кроз Стални мешовити комитет, коначно доћи на дневни ред анекс Г, који још није био предмет разговора.
– Тврдим да од 2004, када је споразум ступио на снагу, ни на једном од састанака Сталног мешовитог комитета анекс Г, није био тема. А, од септембра 2009, када је одржан у Београду, ових састанака више није ни било. Требало је да се одржи у Сарајеву, али је већ шести пут одложен, па се не зна када ће бити – каже наш саговорник.

Видовдан на целој територији Косова и Метохије није овако прослављан деценијама. Срби разбацани по енклавама, без великих речи, готово месец дана организују спортска такмичења, фолклорне смотре, књижевне вечери, штампају публикације, отварају изложбе слика, бирају најлепше девојке и припремају се да што свечаније дочекају данашњи празник, као да ће их неко за тај велики труд да награди. Они што још свеже памте „милион људи са Газиместана 1989.”, кажу да никада није овако широко, самоиницијативно, са очекивањем да може бити промене у покрајини; радно, без патоса и препознатљиве меланхолије, дочекан Видовдан. 
„Као да ће се нешто преломити, па ваљда крене на боље, на нешто нормално. Чини ми се да, и од добра страх имамо, а и плаше нас ове приче о подели”, каже једна старија госпођа у Грачаници. На централном Космету две власти се такмиче око прославе: српска, бирана по правилима Београда, и друга српска, коју подржава Приштина. Ова прва је уходана, зна се процедура: важна песничка награда „Златни крст кнеза Лазара”, додељена је Слободану Костићу; ликовно одличје „Зограф Лонгин”, академском сликару Ервину Ћатовићу; бира се најлепша девојка у традиционалној ношњи кроз квалификације по свим енклавама.
Ова друга српска власт, бирана по правилима Приштине, окренула се младима: познати београдски бенд „Канда, Коџа и Небојша” стигао је у Грачаницу; углавном млађи људи крчили су зарасло православно гробље у Приштини; бира се мис Косова и Метохије, али не у народној ношњи, већ у купаћим костимима. Један важан странац из треће међународне власти, иначе ватрени лобиста за независност Косова, после прочитаног извештаја о овогодишњем Видовдану, па и купаћим костимима, цинично је записао: „шта би о овоме рекао кнез Лазар?”
Момке из српских села око Обилића и Вучитрна нико није послао, сами су дошли да косе траву на Газиместану, није им било јасно кога треба да питају за косидбу, кажу „да је ту црква уместо куле знали би ко се пита”, овако њихово је да среде место које чува успомену на јунаке Косовске битке. Придружили су им се и Срби полицајци из косовске полиције који обезбеђују споменик.

У подвелебитском селу Јадовно, у Хрватској, јуче је одржана комеморација поводом 70 година од страдања Срба, Јевереја и Рома у Другом светском рату, којој је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. Како је пренео Танјуг, Тадић је рекао да је почаствован што има прилику да први пут као председник Србије ода почаст жртвама злочина који никада нико не сме да заборави.
„На десетине хиљада људи убијено је овде само зато што су имали свој идентитет, име, уверењу, веру. То никада нико не сме да заборави. Недужне жртве заслужују наше сећање, како данас тако и сваке следеће године, како овде тако и на Пагу и у Јасеновцу”, рекао је Тадић. Он је подсетио да су политичке идеје које воде страдањима оживљене и у новијој историји.
„Свестан сам тих страдања, али не само српског народа, већ и хрватског и осталих”, нагласио је Тадић и додао да је важно да се допринесе да се једном за свагда томе стане на пут. Он је рекао да заступа политику сећања која Србију и Хрватску неће сукобљавати и делити, већ ће омогућити да живимо у миру, толеранцији и осуди злочина, као људи, једни поред других.
„Да бисмо тако живели, као Французи и Немци данас, потребан је трајан мир и разумевање заједничке историје. Србија и Хрватска имају посебну одговорност према жртвама и посебну улогу на европском простору. Имају мисију да свима упуте исту поруку”, рекао је Тадић.
Председник Србије је нагласиода се залаже за успостављање обавезе за све земље бивше СФРЈ за стварање меморијалних комплекса који ће омогућити да се људи сећају жртава као и да се брину за све оне који још нису поменути.
Тадић је такође навео да на овом месту одаје поштовање антифашистичкој борби бившег хрватског председника Месића и садашњег Јосиповића и да подржава антифашистичку Хрватску.

Митрополит црногорско - приморски, за "Новости" говори о државним притисцима, судским процесима,поделама у народу, клетвама. Нама се прети конфискацијом имовине, а са католичком се склапа уговор
Судски процеси, покушаји одузимања црквене имовине, захтеви да се руше цркве на Румији и на Светом Стефану, оптужбе да су митрополит црногорско-приморски и свештенство „окупатори“ и узурпатори, протеривање свештеника који немају боравишну дозволу и остали атаци на једину канонску православну цркву у Црној Гори, део су смишљеног плана прогона Митрополије црногорско-приморске.
Тако митрополит црногорски Амфилохије у разговору за „Новости“ коментарише не само процес који се против њега води у Подгорици због „говора мржње“, већ и очигледну паљбу, често и из самог државног врха, на Цетињску митрополију, разним поводима.
* Суди вам се због „говора мржње“, тражи се рушење цркава, доводи у сумњу власништво над храмовима и другом имовином Митрополије... Дежурна сте мета власти?
- Несумњиво да је све то притисак. И овај судски процес је наставак гоњења православне цркве у Црној Гори, које је поодавно започело. Да не идемо далеко: прво су је гонили окупатори, када је митрополит пећки Дожић и Први и Други светски рат провео у заробљеништву, завршивши у Дахауу. До дана данашњег ни гроба не знамо митрополиту Јоаникију Липовцу, којег су као и стотину свештеника Митрополије у време револуционарног безумља, без суда и пресуде и без оправдања, ликвидирали комунисти. И Јоаникијев наследник Арсеније Брадваровић осуђен је на 11 година затвора, било му је забрањено да уђе у Црну Гору... Поводом рушења цркве на Ловћену седамдесетих је покренут кривични поступак против митрополита Данила Дајковића, само зато што је тражио да се тај храм не дира и да Његош почива у својој капели.

Црногорски председник владе Игор Лукшић потписао је јуче у Ватикану “темељни уговор” Црне Горе и Свете столице, којим се регулише однос те земље са Католичком црквом. “Црна Гора је прва савремена држава са православном већином која потписује овакав уговор, што указује на нашу екуменску вокацију”, рекао је Лукшић.
Изјаву премијера Црне Горе пратило је саопштење Владе у коме се, између осталог, каже да ће се на основу овог уговора уређивати и односи са другим верским заједницама.
- Темељни принципи на којима почива овај документ омогућавају да се по истим критеријумима регулишу и односи са другим верским заједницама у Црној Гори, афирмишући потпуно слободу вере гарантовану Уставом - стоји у саопштењу.
Управо то, да већински православна држава уступи предност регулисању односа са мањинском верском заједницом (католичком), представља за аналитичаре нетактичан потез. Утолико више јер Црна Гора нема нови Закон о верским заједницама, који би уредио односе са конфесијама, већ користи стари из 1977.
- Регулисати прво односе са далеко мањом верском заједницом, која има можда пет одсто верника, а тек после са оном којој припада већина сигурно није најбољи редослед. Ту се заправо ради о коректности. По мени би боље било да је Закон о верским заједницама старији документ од конкордата, а не да се по конкордату са једном заједницом касније прави Закон - каже Туцић.
Сам конкордат је врста међународно правног уговора, која у суштини садржи сажете уредбе Закона и која се односи на смо једну верску групу и њен положај у датој земљи. У случају Ватикана конкордатом се регулише право приступа цркве војсци, затворима, вероправу и веронауци, затим црквено школство, постојање црквених медија, поседовање имовине а, најважније, право слободног именовања бискупа без уплитања државе и право слободне комуникације са Ватиканом као централом.

Међународна конференција о усташком логорима Јадовно и Госпић, на којој ће домаћи и страни експерти за геноцид говорити о злочинима који су током Другог светског рата учињени над Србима, Јеврејима и Ромима, одржава се данас и сутра у Бањалуци.
Скуп је отворио српски историчар Ђуро Затезало, који је први после Другог светског рата писао о овим злочинима. Затезало је рекао да ће о излагањима и рефератима бити упознати многи светски центри који се баве овом тематиком, као и многобројни научници и политички званичници.
"Нажалост, није било жеље да се утврди број жртава и открије шта се дешавало у логору, а све под изговором братства и јединства народа бивше Југославије. Све то је утицало да жртве никада не буду ексхумиране и достојанствено сахрањене", рекао је Затезало.
Шеф представништва РС у Израелу, Арије Ливне, каже да каснимо око 60 година у откривању истине о страдању Срба, Рома и Јевреја, у логорима смрти.
"Мало је и оних који желе да истина буде откривена", каже Ливне.
Директор Института за савремену историју из Београда Момчило Павловић истакао је да се у бившој Југославији ћутало о злочинима у комплексу усташких логора Јасеновац - Јадовно, јер су комунисти због виших циљева направили нивелацију злочина и злочинаца.
"Због тога истраживања која се врше 70 година од дешавања у тим логорима не могу да дају резултат какав су могли дати непосредно после Другог светског рата", рекао је Павловић.
Током скупа биће одржано пет сесија на којима ће реферете поднети новоизабрани епископ липљански и викар у Пећкој патријаршији Јован /Ћулибрк/, историчари Љиљана Радонић, Александар Нећак, Иван Черешњеш, Ефраим Зуроф и Драган Шућур.

Словенија у суботу обележава двадесет година независности. Кривци за распад СФРЈ су Американци, каже за Радио С Змаго Јелинчић, председник Словенске националне странке.
У суботу се обележава 20 година од распада СФРЈ. Наиме, тог 25. јуна 1991. Словенија и Хрватска прогласиле су независност, што је означило крај сна о јужнословенском братству и јединству. Уследио је десетодневни рат у Словенији и крваве године у Хрватској и БиХ. Словенија је, потом, прва ушла у Европску унију, а за две године придружиће јој се и Хрватска. Остале земље бивше Југославије озбиљно каскају за њима.
Уместо као партнере, једни друге и даље виде као непријатеље и „лоше дечке“. Ипак, док се у Србији често говори да су Словенци „одиграли“ најпаметније, „змајчеки“ често жале за бившом земљом.
Криви Американци
Председник Словенске националне странке, Змаго Јелинчић за С медиа портал каже да су за распад СФРЈ криви страни фактори.
- Она времена су била изузетно турбулентна и није се знало ко, где, зашто и како ради. Сада се зна да су иза свега стајали Американци. Они су хтели да сј*бу једну изузетно добру државу која се звала Југославија. Њима су помагали Косовари, Шиптари и Хрвати. Због тога та држава није могла да се одржи, напомиње Јелинчић.
Он истиче да су односи Србије и Словеније тренутно добри, али да могу да буду још бољи.
- Једини проблем је што ваши политичари слушају наше, уместо да чују и другу страну, односно опозицију и људе који нису срећни због ЕУ и НАТО. Ваш председник је говорио како ће ЕУ слати велику лову, неповратна средства у Србију. То је илузија. Ако дође 10 евра у Србију, изаћи ће 20, објашњава Јелинчић.

Једна од најлепших народних балада „Хасанагиница” није по вољи протагонистима црногорског језика и књижевности, без обзира на то што су се њој дивили Гете, Валтер Скот, Александар Сергејевич Пушкин... Ова песма, али ни српски језик, ни било који други осим црногорског, неће више бити у читанкама у Црној Гори.
Међутим, од првог септембра неће ни велики број ђака и студената, који се национално изјашњавају као Срби, бити у учионицама и амфитеатрима уколико настава не буде организована на српском језику. Неће у школе ни ђаци – припадници других мањинских народа, осим малобројне хрватске популације која разуме понуђени концепт црногорског језика и књижевности.
„Уколико Министарство просвете не удовољи захтевима ђака, студената и родитеља да се настава у образовним институцијама изводи на језицима народа ком припадају а не само на црногорском језику, првог септембра ове године уместо да седнемо у учионице и амфитеатре почећемо штрајк, какав до сада не памти Црна Гора”, рекао нам је један од чланова организационог одбора „Штрајком до свог језика и књижевности” који жели остати анониман.
Министарство просвете је пре два месеца саопштило да ће бити удовољено захтевима деце да се образују на језицима народа ком припадају, али такву најаву недавно је јавно „кориговао” нико други до председник Црне Горе Филип Вујановић који је рекао да није добро да у грађанској држави постоје једнонационална одељења и да би други требали да подрже то што су подржали Хрвати у Црној Гори.
Истина, ни Вујановић, али ни министар просвете Славољуб Стијеповић, не саопштавају да ли ће и када бити израђени програми и уџбеници за остале језике у службеној употреби и ко ће их предавати, и колико Црна Гора има лиценцираних наставника и професора црногорског језика.

Како се конференција примицала крају тако су маске почеле да се скидају
Није то од пресудног значаја, али ипак није ни сасвим безначајно. Наиме, веома бих волео да знам како те ствари функционишу, то јест, да ли смо се ми „сами од себе” понудили за домаћина прошлонедељне „стратегијске војне конференције за партнере”, или су нас Американци најпре „лепо замолили” и објаснили да је то одлична идеја и да треба да се кандидујемо. Познајући домаће актере није искључено ни једно ни друго.
Будући да је више него јасно шта мислим о одржавању у Београду једног оваквог скупа (а мислим, разуме се, све најгоре), скренуо бих само пажњу и на две „колатералне користи” од ове најновије спољнополитичке бруке. Наиме, у страху од реакције народа и масовнијих излива незадовољства, сви представници власти који су се тим поводом пре конференције оглашавали, од начелника генералштаба до министра одбране, просто су се утркивали у томе ко ће пре, боље и више нагласити како ово није никакав „НАТО самит”, да је Србија „војно неутрална земља” и да се у том погледу ни након овог скупа (у организацији „Савезничке команде за трансформацију”) ништа неће променити.
Тако нешто, рецимо, од министра војног раније заиста нисмо могли да чујемо. Напротив. Министар Шутановац годинама није пропуштао прилику да хвали „НАТО стандарде” и вајка се што због скупштинске декларације о неутралности наше интегрисање у овај елитни клуб не може бити и чвршће.
Но, како се скуп примицао крају тако су маске почеле да се скидају, а локалне про-НАТО снаге бивале све осокољеније, па се и реч НАТО полако почела враћати у назив конференције. Штавише, извесни Бранко Миљуш, нови директор новог „Преса”, на „новој” Б 92 објашњавао је да „можемо бити поносни”, и да је одржавање поменуте конференције „израз поверења и својеврсни комплимент”, док је председник Атлантског савета Србије Владан Живуловић готово егзалтирано изјавио како је у питању „велика част за Србију”.

У Србији, према подацима републичког Комесаријата за избеглице, живи више од 700.000 ратом погођених особа са простора бивше Југославије. Избеглички статус има још 65.000 људи, док је већина осталих узела личне карте и држављанство Србије. У овом тренутку расељених лица са Косова и Метохије је 210.000
На Међународни дан избеглица, који се данас обележава, од 43,7 милиона расељених људи у свету, од чега су 15,4 милиона избеглице, Србија је са 275.000 избеглица и расељених на првом месту по броју у Европи и 13. у свету, показују подаци УНХЦР-а за прошлу годину.
Највећи проблем избеглица у Србији, и петнаест година након рата у бившој Југославији, је решавање стамбеног питања и материјалне егзистенције, па држава новим законом покушава да побољша њихов положај.
У четири земље региона више од 73.000 избеглица живи испод границе сиромаштва, а процене говоре да би за њихово збрињавање било потребно између 500 и 600 милиона евра, изјавио је поводом Међународног дана избеглица шеф канцеларије УНХЦР-а у Србији Едуардо Арбодела.
Влада Србије је идентификовала 45.000 избеглица у стању нужне потребе, БиХ 14.000, Хрватска 8.500 и Црна Гора 6.000, рекао је Арболеда, а све земље урадиле си и реалне пројекције потребних финансијских средстава. „С обзиром на то да у Србији живи највећи број изузетно угрожених избеглица, процене говоре да је за њихово збрињавање потребно између 300 и 350 милиона евра”, нагласио је шеф УНХЦР-а. Према његовим речима, Србија је с правом инсистирала да приоритет у збрињавању имају људи из колективних центара, којих сада има само 700, затим око 25.000 избеглица у приватном смештају који живе испод границе сиромаштва и социјално угрожени носиоци станарског права у Хрватској.