Прилози

Само су ретки успели да нађу своје покојне сроднике. Мила Делић је имала среће, чупала је и секла драче, дошла до непорушене плоче, пољубила очеву слику и оставила му две јабуке

Не могу да их нађем, ево, ту су ми били отац и мајка”, прича Мирко Абрамовић и неком алатком за крчење шикаре гура преко поломљених надгробних плоча велику гомилу грања на српском гробљу у Ђаковици. Иде даље, тражи, пита самог себе, не може да препозна то место. Таман је дечански јеромонах Петар Ројевић завршио помен на темељима срушене цркве, кад су из оближње албанске куће пустили толико гласну музику да се чула на целом гробљу. Ужурбано тражење и потреба да се нађе неко ближњи или неко за кога су вам рекли да би му требало запалити свећу, страх и уплашеност местом у почетку чине да се музика и не примећује. Кад су свеће почеле да горе, кад је из расељеничких торби извађено послужење, кад је Мирко Абрамовић на сасвим другом крају гробља нашао своје, већина је застала и схватила да ће уз албанске патриотске песме обележити задушнице и посету свом родном граду. „Могуће је да они то намерно раде”, одговорио је на питање новинарке Јелене Петковић полицајац задужен за безбедност и није могао да уради ништа.

„Понижење, понижење”, говори Давор Стојановић и глас му се не чује јер је поред ограде одакле долази музика. Полиција закључава гробље, аутобус расељених креће пут центра града, на свакој раскрсници полицајци, кола и огромно обезбеђење, град је на ногама.

Кад би било логике, елементарне правде и разума, власти из Ђаковице и Албанци овог града вратили би сваки камен, кућу, стан, отето имање њиховим српским суграђанима. Подстакли би повратак, нашли посао, укључили протеране Србе у живот и тако их утопили у апсолутну већину из које о њима не би допирали ретки или готово никакви гласови. 

Нови владика канадски биће изабран на пролећном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, које ће бити одржано у мају. 

Ово је изјавио патријарх српски Иринеј, потврдивши тиме да ће на чело цркве у Канади ускоро доћи нови епископ. Поглавар СПЦ током недавне посете Канади председавао је Скупштином епархије, чиме је припремљен терен за избор владике. То је и назнака смиривања ситуације у овој епархији, уздрмане после смене претходног епископа Георгија. Црквом у Канади тренутно као администратор управља лично патријарх Иринеј.

- Заседање је у мају и природно је очекивати да на овом сабору буде изабран епископ за Канаду. Ја сам само умољен да администрирам до седнице - рекао је патријарх за српске новине у Торонту.

Избор новог владике биће последњи чин драме настале сменом епископа канадског Георгија, маја прошле године. Овај архијереј одбио је да мирно преда епархију и кључеве од свог седишта. Првобитни план патријарха био је да смењеног владику позове у Патријаршију у Београд, где му је понуђено да преузме неку од функција у црквеним телима, али је Георгије то одбио и остао у Канади.

Патријарх Иринеј и његов архијерејски намесник протејереј-ставрофор Василије Томић успели су да ставе под контролу финансије и епархијску архиву. После комисијског отварања епископске канцеларије, утврђено је да недостаје велики део документације коју је бивши владика однео са собом.

У црквеним круговима говори се да ће на трон у Милтону највероватније бити послат неки од архијереја чије су епархије у САД или у Аустралији и који има америчко или држављанство неке друге стране земље.

Борци стали у одбрану Милана Мандића, против којег је Суд БиХ потврдио оптужницу за говор мржње. Мандић, којем је у рату убијено чак 38 чланова породице, каже да је ово крах правосуђа БиХ

Од српских жртава и њихових породица Суд и Тужилаштво БиХ сада праве злочинце! 

Ово је за "Новости" изјавио Милан Мандић, председник Удружења породица несталих Сарајевско-романијске регије, против којег је Суд БиХ потврдио оптужницу за говор мржње и изазивање верске и националне нетрпељивости и раздора.

Мандић (на слици), којем је у рату убијено 38 чланова уже родбине, каже да је оптужница против њега нова увреда за све српске жртве.

- Уместо да процесуирају бошњачке војнике и команданте који су починили зверства над Србима, они сада процесуирају мене, јер их боли истина коју годинама говорим. Овакво правосуђе БиХ само уноси још већи раздор у земљи. То је крах правосуђа БиХ - рекао је Мандић.

Председник Борачке организације Српске Миломир Савчић изјавио је да је потврђивање оптужнице против Мандића покушај дисциплиновања Срба да не би говорили о догађајима у Сребреници током протеклог рата. Савчић је оценио да одлука Суда БиХ да потврди оптужницу против Мандића представља покушај стављања тачке на квалификацију кривичног дела у вези са догађајима у Сребреници, као што је то покушавано раније преко бошњачких партија кроз закон о негирању геноцида.

- Не видим да је Мандић било чиме у својој изјави изазвао националну, верску или другу мржњу - рекао је Савчић.

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић поручује да српски народ и Република Српска никада неће признати 1. март као такозвани дан државности БиХ, јер су и референдум који је одржан против воље српског народа и гнусно убиство српског свата на Башчаршији били увод у крвави рат. 

"За нас 1. март није и никада неће бити никакав празник, јер наш празник јесте 9. јануар, дан када је вољом српског народа настала Република Српска. Тај дан ми ће мо славити док смо живи, и никакав суд ни судска одлука нас у томе не могу да спрече", рекао је Иванић. Сасвим је јасно, истиче он, да нема политичара из Републике Српске који 1. март може да прихвати као нешто што је нормално. 

"И зато за мене тај дан, који се у делу БиХ обележава као такозвани дан државности БиХ, једноставно не постоји. А, ако неки празник дубоко иритира и вређа Републику Српску и српски народ у БиХ, онда је то свакако 1. март", нагласио је Иванић. 

Додик: Бошњаци славе 1.март, Хрвати колико морају, Срби никако 

Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да ће 1. март у БиХ Бошњаци опет обележавати, Хрвати колико буду морали, а Срби неће уопште. 

"За нас не постоји 1. март као било какав важан дан за БиХ", рекао је Додик. Он наглашава да је за Републику Српску неприхватљиво обележавање 1. марта као било каквог дана у вези са БиХ. "Игнорисање од Бошњака и дела међународне заједнице, која томе даје значај, говори о томе да БиХ нема договор о важним питањима, па ни о том", истакао је Додик. 

У БиХ је 1. марта 1992. године одржан референдум о независности БиХ на којем је 62,7 одсто муслиманских и хрватских бирача гласало за њену независност и излазак из тадашње СФРЈ. У Федерацији БиХ 1. март се обележава као "дан независности", док Срби у БиХ овај датум доживљавају као дан када је донесена нелегитимна одлука муслиманског и хрватског народа против српских интереса. На тај дан 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији, у центру Сарајева, убијен је српски сват Никола Гардовић и спаљена српска застава, што је наговестило грађански рат у бившој БиХ.

Срна

Mожда Србија није формално ушла у НАТО, али НАТО у Србију увелико јесте

„Држ’те лопова”, стари је преварантски манир, познат на свим меридијанима. Али се мора признати да га је актуелна власт усавршила готово до перфекције.

Као најновија илустрација овог тврђења може да послужи замешатељство које се створило поводом ратификације најновијег споразума Србије са НАТО-ом. Као прво, хорски се понавља у редовима власти, овај споразум уопште није нов и уопште није лош. Напротив, каже премијер – а за њим то као мантру понављају и сви његови епигони – одличан је! Гарантује заштиту Србима на Косову, и обезбеђује симетрију, то јест омогућује идентична права припадницима наше војске на тлу земаља алијансе. (Па ће ваљда сада наши војни изасланици да похрле у САД, Авијано или Бонстил да „опсервирају” и њушкају НАТО војне тајне?!) Али, пазите сад, чак и ако је дотични споразум са НАТО-ом, којим случајем, лош – то је само зато што су га таквог, лошег, још пре десетак година припремили и усвојили злотвори из Д(О)С-а и ДСС-а.

Наравно да увек постоји нека предисторија. Али у свеопштој и намерно произвођеној халабуци, чак и пажљивији пратиоци српских медија (а камоли тек тзв. обични грађани и бирачи), тешко су могли да разаберу како је Србија за нешто више од три године под СНС влашћу, готово криомице, („у тишини”) потписала и/или ратификовала три страховито важна и страховито проблематична споразума са алијансом. По мишљењу пуковника Горана Јевтовића (а њему у овим војним стварима морам веровати макар исто онолико колико сам доскора веровао Мирославу Лазанском), споразуми које је потписала и ратификовала напредњачка власт у многим су сегментима неповољнији по Србију чак и од чувеног „споразума” из Рамбујеа 1999, којим није било предвиђено да Србија добровољно уништава своје оружје, муницију и опрему ни да отвори „НАТО војну канцеларију” усред Министарства одбране.

У Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу служен је парастос и сахрањени земни остаци четворице блаженопочивших архијереја пакрачких и славонских, који су на овом подручју столовали у 18, 19. и 20. веку. За њих и све мученике јасеновачке, у манастиру Светог Јована Крститеља у Јасеновцу Свету архијерејску литургију служили су митролопит црногорско приморски Амфилохије, епископ пакрачко славонски Јован и бихаћко-петровачки Атанасије, уз саслужење свештеника и ђакона. Први пут у епархији пакрачко-славонској, одржана је и седница Светог Синода Спрске православне цркве, а затим и седница Светог синода СПЦ и одбора за Јасеновац. Парастосу су присуствовали и представници ресорних дирекција Влада Србије и Републике Српске, и представници српске политичке сцене у Хрватској.  Јасеновац је најсветија српска земља, јер је највеће гробље не само у нашем народу, већ и у целој Европи, гробље – које је натопљено крвљу српског народа, поручено је из врха српске православне цркве данас у Јасеновцу. 

Сведок ових речи и усташких логора је Стеван Радоњић, који је као дечак био у њима.  

"Имао сам три и по киле, сама кожа и кост, нису знали да ћу остати жив", рекао је Стеван Радоњић, бивши логораш. 

"Шта је Јасеновац? Јасеновац није ништа друго него Христова голгота, Христово распеће", навео је митрополит црногорско приморски Амфилохије. "Само зато што су били Срби православци. Другог разлога није било, осим тога да се овај простор који је био под усташком државом очисти од српског народа, а да би га очистили, они су готово уништили један народ", нагласио је патријарх српски Иринеј.

У Јасеновцу је одржана седница Светог синода СПЦ који се први пут састао у овој епархији, а главна тема била је обнова Пакрачко-славонске епархије. Епископ пахрачко-славонски Јован на питање новинара коментарисао је инциденте који се у последње време често дешавају православним верницима у Хрватској. Навео је да је потребно преображење или ће остати то семе зла које се десило у Вуковару пре неколико дана, а недавно и Окучанима. 

Влада води јасну политику: војна неутралност, чланство у ЕУ и пријатељски односи са Русијом, нагласио Ивица Дачић

Србија ће чувати и штитити своју војну неутралност, поручио је јуче премијер Александар Вучић на састанку са амбасадором Казахстана Нурбахом Рустемовим. Ово саопштење председника владе само је потврда раније изречених ставова о односима наше земље са најважнијим спољнополитичким партнерима, односно са Русијом и НАТО, али је и својеврсна реакција на све ватреније расправе о томе да ли Србија полако напушта неутралност и чини кораке ка чланству у НАТО.  Те расправе су се распламсале након што је Народна скупштина ратификовала Споразум Владе Србије и НАТО о сарадњи у области логистичке подршке, а често се као аргумент истиче нарушавање прокламоване политике неутралности, о чему је парламент донео посебну декларацију 2007. године, када је премијер био Војислав Коштуница.

Али, континуитет званичних војних односа са НАТО, Србија има још из постдејтонског периода, када је тадашња власт на челу са Слободаном Милошевићем дала погодности снагама СФОР – у чијем саставу су били и руски падобранци – за коришћење одређених објеката војне инфраструктуре у функцији остваривања мандата мировне мисије у БиХ. Тако су америчке трупе користиле сурчински аеродром за пребацивање својих војника. Критичари, међутим, данас истичу да је у то време НАТО плаћао за транзит, а данас страни војници имају много већа права, укључујући и дипломатске повластице и имунитете.

У време Коштуничине владе, тадашњи министар спољних послова државне заједнице СЦГ Вук Драшковић први је потписао СОФА споразум (о слободи кретања и правима НАТО особља) са генералним секретаром Алијансе Јапом де Хоп Схефером, још 2005. године. Да ли је споразум потписан „неовлашћено”, како је потом тумачено, остаје мање важно јер је тај документ отворио пут другим уговорима и ратификацијама. Председник Србије Борис Тадић је затим у име владе Србије, септембра 2006, у Вашингтону потписао СОФА споразум са америчком државном секретарком Кондолизом Рајс, који је ратификован 2009. године.

У писму патријарху СПЦ Иринеју кардинал Винко Пуљић истиче да је неприхватљива његова изјава да је Република Српска утемељена на Божјој истини и правди, а која је изречена поводом Дана РС

Врхбосански надбискуп кардинал Винко Пуљић упутио је писмо патријарху Српске православне цркве Иринеју и упозорио га да је неприхватљива његова изјава да је Република Српска утемељена на Божјој истини и правди, објавила је данас Католичка агенција Бискупске конференције Босне и Херцеговине. 

Кардинал је писмо Иринеју, у име свих бискупа из БиХ,упутио 8. фебруара, а повод су биле изјаве које је српски патријарх дао поводом 9. јануара, Дана Републике Српске, пренела је Хина.

Према речима Пуљића, изјава Иринеја у Бањалуци изазвала је "неверицу, згражање и разочарење", јер је то што је он рекао "потпуно супротно ономе што се дешавало током рата и што је проузроковало бројне смрти, прогоне и патње".

Пуљић наводи да мора да подсети патријарха Иринеја да је, према црквеним статистикама, са простора садашње Републике Српске насилно протерано око 140.000 католика и на том простору данас их нема више од 10.000, што је тек шест одсто од предратног броја.

За све злочине, колико је мени познато, нико није осуђен на неком од судова Републике Српске, а уместо жртава штите се и помажу злочинци, што не може имати никакве везе са правдом и истином, а понајмање са оном Божјом и Божјим благословом, написао је кардинал Пуљић.

У писму се истиче да је неспорно да су током рата у Босни и Херцеговини страдали и православци и муслимани и да све жртве треба једнако вредновати, а онима који пате због последица рата треба помоћи.

Зато вас братки позивам и искрено молим да нам помогнете да изградимо истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорењивању других и другачијих, него "на истини и правди Божјој", стоји у писму кардинала Пуљића српском патријарху.

ФоНет

Скупштина потврдила споразум између Владе Србије и алијансе о сарадњи у области логистичке подршке

Да ли због тога што је све већ речено када је потписан Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) са НАТО-ом, или једноставно није примећено, тек, на одлуку Народне скупштине после које ће сви припадници ове војне алијансе у Србији имати слободу кретања и дипломатски имунитет, као и бројне друге привилегије, није реаговао нико осим ванпарламентарног и антинатовског ДСС-а. Српски парламент ратификовао је Споразум између Владе Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у области логистичке подршке, који ће, како тврди влада, обезбедити услове за успешно ангажовање наше војске у мултинационалним операцијама. Председница Демократске странке Србије Санда Рашковић Ивић изјавила је да овим актом, као и претходним закључивањем ИПАП споразума, „НАТО улази у Србију, иако Србија не улази формално у НАТО”.

У образложењу предлога за потврду овог документа у парламенту, Влада Србије је навела да је Северноатлантски савез пренео овлашћења на Надзорни одбор Агенције организације НАТО за подршку и набавку (НСПА) да закључи споразум о сарадњи са Србијом, „при чему се подразумева да се закључивањем таквог споразума Србији неће доделити статус земље чланице НАТО-а, нити ће Србија полагати право на такав статус”. Како се истиче, у оквиру ангажовања Србије у Партнерству за мир, Министарство одбране Србије „препознало је потребу” за успостављањем сарадње са НСПО-ом.

Према овом споразуму, НСПО, његова средства, приходи и друга имовина биће изузети од свих пореза и других дажбина, осим плаћања комуналних услуга и царина. Поред тога, особље НСПА, укључујући и њихова возила, ужива право слободног пролаза и приступа кроз читаву Србију, док се приступ забрањеним безбедносним зонама усаглашава са надлежним српским органима. Особље НСПА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО-ом у складу са Бечком конвенцијом. Споразум предвиђа и да особље НСПА не плаћа порез на плате, које добија од те организације, као ни на било коју другу врсту прихода које добије изван Србије.

Мада је текст о пропасти српског језика Матија Бећковић написао пре скоро 10 година он се од јуче шири друштвеним мрежама. И сви су згрожени. Шта то говори? Да ли смо заиста због неучења, небриге, не знања српски свели на једно супер и једну псовку?

Данашњи речник тинејџера академик Матија Бећковић предвидео је још пре десетак година. У тексту "О скраћивању језика", писао је да се он слободно може свести само на две речи.

"Не могу да пред толиким гледалиштем, ову другу изговорим, а ону прву ћу рећи: супер", каже Бећковић.

Текст са две речи које сви разумеју и изговарају, чак и пречесто, ових дана одушевљено се шири друштвеним мрежама. Бећковићу, то је само потврда онога о чему је писао.

"То је знак само да људи не читају књиге, него су више на интернету. Па кад се неки текст, који је у књигама већ деценијама, појави на интернету онда је он за већину читалаца нов новцат", каже Бећковић.

Није сигуран да они који га шире интернетом стижу да прочитају и разумеју шта је желео да поручи: да, у времену када се све сажима, нико нема времена да шири језик.

"Подигнут је један читав устанак против људског говора. Ко год каже нешто више од две реченице он дави и смара и људи показују на врат како су већ поплавели. Сматра се да су све приче потрошене и компромитоване, а с друге стране настаје једна општа редукција и свођење језика, не само на две речи, већ и на неколико гестова, на подигнут палац или на неку гримасу", указује Бећковић.

Док покушава да замисли у шта ће се претворити у наредних десет година, за тренутак се присећа да нема мисли и осећања које се на српском језику не могу исказати. Закључује да, ипак, верује у језик - више него у људе.