Јуче и данас

У кур­шу­млиј­ском се­лу Игри­ште, код Спо­мен-пар­ка „Гво­зде­ни пук”, у пе­так 3. ок­то­бра у 11 са­ти, све­ча­но је обе­ле­же­на 113. го­ди­шњи­ца фор­ми­ра­ња ле­ген­дар­не вој­не је­ди­ни­це ко­ја за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто у срп­ској рат­ној тра­ди­ци­ји - као сим­бол не­у­стра­ши­во­сти у нај­те­жим тре­ну­ци­ма Ср­би­је у бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту.

У том ме­сту се то­ком Пр­вог свет­ског ра­та из 12 ку­ћа у се­лу 17 ме­шта­на до­бро­вољ­но при­кљу­чи­ло је­ди­ни­ци Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка „Књаз Ми­ха­и­ло”, а кра­јем 2016. го­ди­не от­кри­вен је пр­ви спо­ме­ник ју­на­ци­ма Гво­зде­ног пу­ка.

Ина­че, Дру­ги пе­ша­диј­ски пук „Књаз Ми­ха­и­ло”, по­знат и као То­плич­ки Гво­зде­ни пук, то­ком рат­них су­ко­ба од 1912. до 1918. сте­као је бе­смрт­ну сла­ву. Јед­на је од рет­ких је­ди­ни­ца чи­ја се за­ста­ва сма­тра нај­о­дли­ко­ва­ни­јом у вој­сци Кра­ље­ви­не Ср­би­је и ко­ја ни­ка­да ни­је па­ла у ру­ке не­при­ја­те­љу.

Та је­ди­ни­ца је уче­ство­ва­ла у три ра­та, два бал­кан­ска и Пр­вом свет­ском ра­ту, као и нај­те­жим бит­ка­ма, од Ку­ма­нов­ске до Со­лун­ског фрон­та.

Дру­ги пе­ша­диј­ски пук „Књаз Ми­ха­и­ло” са­ста­вљен је био пре­вас­ход­но од бо­ра­ца из То­плич­ког и Ја­бла­нич­ког окру­га. 

- После оп­ште мо­би­ли­за­ци­је ко­ја је спро­ве­де­на 3. ок­то­бра 1912. го­ди­не у Про­ку­пљу, у стро­ју су се на­шла 4.744 мла­ди­ћа ста­ро­сти од 21 до 31 го­ди­не. Три пе­ти­не са­ста­ва Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка чи­ни­ли су То­пли­ча­ни и Ко­са­ни­ча­ни, а по јед­ну пе­ти­ну Ја­бла­ни­ча­ни и За­плањ­ци - ка­жу у Ту­ри­стич­кој ор­га­ни­за­ци­ји.

Исто­ри­ча­ри под­се­ћа­ју да су после са­мо 20 да­на од мо­би­ли­за­ци­је вој­ни­ци пу­ка уче­ство­ва­ли у по­зна­тој Ку­ма­нов­ској би­ци, и да је нај­ви­шим срп­ским од­ли­ко­ва­њем, Ор­де­ном Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са ма­че­ви­ма од­ли­ко­ва­но 255 офи­ци­ра, под­о­фи­ци­ра и вој­ни­ка.

10.000 икона и уметничких дела

Министар културе Србије Никола Селаковић рекао је данас у Барселони да је српско културно наслеђе на Косову и Метохији изложено континуираним нападима и истакао да је од 1999. године уништено и покрадено више од 10.000 икона, црквених уметничких дела, литургијских предмета и да је оштећено или спаљено 150 цркава и манастира, од којих многи датирају из 13. и 14. века, као и 122 гробља.

Селаковић је на конференцији о културним политикама и одрживом развоју "Мондиакулт 2025" рекао да ће догодине бити обележено 20 година од уписа четири споменика српског културног наслеђа на подручју Косова и Метохије на Унескову листу светске баштине у опасности.

- Нико није говорио о културној баштини уништеној у Сирији, која је један од стубова светске цивилизације. У нашем случају, сви ови напади на нашу културну баштину нису били само напади на физичке објекте. То су били напади на историју и на идентитет. То су напади на културни континуитет - истакао је Селаковић на сесији "Култура и климатске акције - култура, наслеђе и кризе".

Он је напоменуо да се напади на Косову и Метохији и даље догађају и да је реч о моделу културоцида.

- Имамо три корака. Први корак је уништавање културе. То је физичко уништење, забране и слично, а то је само увертира у геноцид и етничко чишћење - рекао је Селаковић. 

Он је додао да је други корак фалсификовање историје и брисање културе.

- Резултат тога је културно чишћење. И трећи корак је крађа културе жртве. То је историјско чишћење. После сва ова три корака, шта имамо? Савршен злочин - указао је Селаковић.

СРНА

Оборио непријатељски авион

На данашњи дан навршава се 110 година од када је у Првом светском рату, уочи велике офанзиве Немачке и Аустроугарске на Србију, редов Радивоје Рака Љутовац, дејством из модификованог топа оборио непријатељски авион.

Авион који је заједно са још две непријатељске летелице нападао Крагујевац, оборен је дејством српске артиљерије, новообразоване противваздушне батерије, што је био први успех те врсте уопште код нас. Датум обарања непријатељског авиона изнад Крагујевца који је због необичног подвига ушао у историју, у Војсци Србије прихваћен је као Дан рода Артиљеријско ракетних јединица за противваздухопловна дејства. 

Љутовац се налазио у саставу посебне јединице при допунском артиљеријском батаљону "Танаско Рајић" која је имала задатак дејства против непријатељских ваздухоплова, такође свеже образованих јединица ратних ваздухопловстава Аустроугарске и Немачке, чија масивна офанзива на Србију је управо започињала. Јединица је била је тада смештена на Метином брду, узвишењу код Крагујевца, са основном улогом противваздушне одбране града који је у то време био средиште ратне команде нападнуте Србије, а већ деценијама је била водећи центар српске војне индустрије. Била је то тек образована батерија, усмерена пре свега на одбрану виталних објеката и институција, као што је Војно технички завод, стара Тополивница. 

Тог 30. септембра 1915. у преподневним сатима, Љутовцу је успело да ватром из модификованог топа обори немачки авион који се приближавао из правца Лапова. 

Милош Обреновић, вожд Другог српског устанка, књаз Србије, централна личност деветнаестовековне Србије чија је сасвим особена умешност довела је поступног ослобађања од османске владавине у 19. веку, умро је на данашњи дан 26. септембра 1860. пре 165 година.

На челу Србије налазио се од 1815. победом у Другом српском устанку, тада као вожд, од 1817. као књаз, с тим што му је наследно књажевско звање Порта признала 1830. Када је протеран 1839. наследио га је син Михаило Обреновић, такође протеран 1842. пошто је на престо доведен Карађорђев син Александар. Друга владавина Милоша Обреновића трајала је од 1858. када је позван да се врати у Србију, где остаје до смрти 1860.

Гушење Првог српског устанка 

Током Карађорђеве буне истакао се стекавши и звање војводе. Прелом се догодио када је Први српски устанак угушен крајем 1813. Пошто су Турци поново освојили Србију, односно пашалук, на таласу опште панике и безнађа догодио се масовни бег не само устаничких првака, укључујући Карађорђа, него и велике масе народа, преко Саве и Дунава на простор ондашње хабзбуршке Аустрије. Међу реткима који су упркос свему, у време када је посвуда владао панични страх, одбили бег, нашао се тада и Милош Обреновић. 

Сулејман паша Скопљак који се устоличио у Београду, по протеривању Срба, прогласио је истина амнестију, која је била мртво слово на папиру. У стварности, Турци су се понашали горе него уочи Карађорђеве буне 1804. у време страховладе дахија. Турски Београд претворен је у велику тржницу хришћанског робља. Општи страх и несигурност довешће до одметања у шуме, хајдучије. Паралелно, и на простору Аустрије положај избеглих био је катастрофалан.

На данашњи дан 1371. године одиграла се Маричка битка између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи. Турци су поразили српску војску браће Мрњавчевић, краља Вукашина и деспота Угљеше, који су у боју погинули. Била је то једна од важнијих битака у турском походу на Балкан и сматра се својеврсним крајем царства које је оставио цар Душан Силни.

О самом току битке данас се мало зна, али на основу доступних извора може се закључити да су Турци напали преко ноћи и српску војску затекли неспремну. У боју против Турака деспота Угљешу је подржао само брат, краљ Вукашин. Разједињена властела није се одазвала на позив Мрњавчевића да заједно стану на пут турским освајачима.

Постоје мишљења да је Маричка битка је важнија од Косовске, али је она остала више у свести нашег народа. Сви накнадни падови и освајања почели су поразом на Марици. Пре тога, Турци су били километрима далеко, а сада су се одједном нашли надомак Србије.

Битка је означила и почетак пропасти српског средњовековног царства. После смрти краља Вукашина њега је наследио син Марко, познатији као Краљевић Марко. Није успео да одбрани своје територије и недуго после битке постао је турски вазал. Децембра исте године умро је и цар Урош и тиме се угасила династија Немањића. Турцима је остао отворен пут ка Европи.

Политика, Јована Миловановић

У манастиру Тумане надахњује монахе и вернике

Икона чудотворне Пресвете Богородице „Курскаје“ спада међу најпоштованије православне реликвије. Њена историја је бурна - од времена када је пронађена у рушевинама храма, па до данашњег дана, када је верници сматрају заштитницом и утехом. Њој су се људи вековима молили за исцељење, мир и духовну снагу, а предање говори о многим чудесним догађајима који су се догодили посредством ове иконе.

„Ова икона је заиста једна велика светиња и надахњује сваког монаха који жели да се спасава кроз духовни живот и у себи носи силу и снагу сина божјег који је себе дао за спасење свакога, а Мајка Божја је наша заступница и вечна молитвеница. Где год имате неку њену чудотворну икону, онда су у манастирима радосни монаси, али радује се и народ божји јер осећа силу и помоћ од те светиње“, наводи архимандрит и игуман манастира Тумане Димитрије Плећевић.

Сама икона „Курскаја“ је стара неколико векова, а била је веома поштована у манастиру у близини града Курска, где се вековима чувала и била прослављена.

„Постоји и предање по ком се Свети Серафим Саровски као дечак молио пред овом иконом да би га мајка божја окрепила за монашки живот. У Октобарској револуцији страдале су многе светиње широм Русије, па и манастир у ком се налазила. Монах је на згаришту цркве пронашао нетакнуту икону и пренео је у Србију, најпре у Београд, а на крају у манастир Тумане“, објашњава архимандрит.

Када су током Другог светског рата Руси одлазили икона, како каже, није хтела да пође са њима и остала је као дар и благослов руског православног народа српском

Српска православна црква обележава данас Црквену нову годину. Такође, 13. септембра по грегоријанском, али првог септембра по јулијанском календару, прославља и Преподобног Симеона Столпника.

Први Васељенски Сабор определио је да црквена година почиње првога септембра. Овај месец је био код Јевреја почетак нове грађанске године, месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Исус Христос је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: “Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње.”

Важност септембра истиче се у историји хришћанства и по томе што је у њему цар Константин Велики одржао победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следовала је слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини.

Дуго је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као црквена од првог септембра, све док се није пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог и остале православне земље.

Преподобни Симеон Столпник

Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, васпитавали су га у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе на неко усамљено место и своје слободно време проводио у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично.

Прошле су 32 године од почетка напада на Дивосело, Читлук и Почитељ

Хрватска војска изненада је 9. септембра 1993. године извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смештенa јужно и југоисточно од Госпића, у такозваном Медачком џепу. Побројана села, до тада су годину и по била под заштитом Уједињених нација.

Приликом агресије, хрватска војска је пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Оно што нису успели у агресији, како наводе у Документационо-информативном центру „Веритас”, побили су и уништили у повлачењу, које је уз посредовање Унпрофора, потрајало до 17. септембра исте године.

- Трагедија „Медачког џепа” одвијала се пред очима припадника Унпрофора, који овог пута нису били само пасивни посматрачи, већ су активно учествовали у покушају да преузму контролу над овим подручјем и спрече убијање преосталих Срба и уништавање њихове имовине, што им је и успело после тродневних борби са хрватском војском и полицијом. У овој акцији страдало је 86 Срба: 43 војника, шест милиционера и 27 цивила. Међу жртвама је било 17 жена, а међу цивилима 22 старија од 60 година- саопштио је „Веритас” поводом годишњице догађаја у Медачком џепу.

Хрватска је по завршетку акције, према подацима Центра, предала српској страни 52 тела, припадници Унпрофора, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли су још 18, два су извукли припадници Српске војске Крајине, а једно је пронађено у априлу 1994. године. 

Српски устаници су на данашњи дан 1806. године поразили турску војску у бици на Делиграду. Она је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске.

Почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу, изграђено је устаничко утврђење ради одбране јужног моравског правца. Његовом изградњом руководио је капетан аустријске војске и фортификатор Вуча Жикић, који је претходно побегао из Срема и придружио се војсци Петра Добрињца. Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве, куда је пролазио Цариградски друм.

Препрека турском надирању

У време турске офанзиве 1806, постојала су само два редута, шанац војводе Илије Барјактаревића и Топољак, док је утврђење према Белом Камену било у току. Делиградско утврђење чинило је огромну препреку турском надирању низ Мораву, односно на правцу Ниш-Београд.

Ибрахим-паша Бушатлија од Скадра, командант турске војске за напад на Србију, према саветима француских војних стручњака планирао је напад из три правца: из Видина са истока, из Ниша са југа и из Босне са запада. Пазван-Оглу и Реџеп-ага су вешто избегли покретање своје војске на устанике и једино је остао Јусуф-паша, који је са око 4.000 Турака покушао да крене из Пожаревца.

Први покушаји

Миленко Стојковић, који се тада налазио у Делиграду, одвојио је 6.000 војника и кренуо да га предусретне пре него стигне до утврђења. Обавештен да ће бити нападнут, паша је променио правац према Поречу, али га је Миленко опколио преко Волујка и Мајданпека и поразио. Турци су се разбежали према Кладову и Тимоку.

По­во­дом 150 го­ди­шњи­це по­чет­ка Бо­сан­ског устан­ка, у Гра­ди­шци ће би­ти по­ста­вље­на би­ста Пе­тра По­по­ви­ћа Пе­ци­је, во­ђе срп­ских уста­ни­ка про­тив Ту­ра­ка, о чи­јим под­ви­зи­ма и са­да жи­ви се­ћа­ње у це­лој Кра­ји­ни. Пе­ци­ји­на би­ста, рад ва­ја­ра Мла­де­на Стај­чи­ћа, би­ће по­ста­вље­на у Пе­ци­ји­ној ули­ци у Гра­ди­шци, а на ини­ци­ја­ти­ву исто­ри­ча­ра Бо­ја­на Вуј­чи­ћа и За­ви­чај­ног му­зе­ја. По­ги­нуо је на Са­ви, у се­лу Га­шни­ца бли­зу Гра­ди­шке, 29. аугу­ста 1875. го­ди­не, у пр­вој го­ди­ни устан­ка.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ба­ња­лу­ци Бо­ри­во­је Ми­ло­ше­вић, при­ли­ком про­мо­ци­је стри­па „Хај­дук Пе­тар Пе­ци­ја” ауто­ра Вла­де Зр­ну­ћа у Гра­ди­шци, ре­као је да ле­ген­да о Пе­ци­ји жи­ви за­то што је он „сво­јим от­по­ром бо­сан­ској упра­ви по­чео мно­го пре Не­ве­сињ­ске пу­шке”. Пе­ци­ја се про­сла­вио сре­ди­ном де­вет­на­е­стог ве­ка и ње­го­во хај­ду­ко­ва­ње у Ко­за­ри и Кра­ји­ни тра­ја­ло је ве­о­ма ду­го, сма­тра про­фе­сор Ми­ло­ше­вић.

„То хај­ду­ко­ва­ње кул­ми­на­ци­ју до­жи­вља­ва у Пе­ци­ји­ној бу­ни 1858. го­ди­не, у ни­зу уста­на­ка ко­ји су по­тре­сли Бо­сан­ски па­ша­лук”, ка­зао је за „По­ли­ти­ку” Бо­ри­во­је Ми­ло­ше­вић, исто­ри­чар и про­фе­сор из Ба­ња­лу­ке.

Пе­ци­ја је ро­ђен 1826. го­ди­не у се­лу Бу­ше­ви­ћу из­ме­ђу Бо­сан­ског Но­вог и Бо­сан­ске Кру­пе, од оца Пе­тра и мај­ке Ру­же. Имао је ше­сто­ри­цу бра­ће, Ни­ку, Сте­ву, Ђу­ку, Ни­ко­лу, Ми­лу и Ла­зу и две се­стре Јо­ку и Сто­ју. Пе­ци­ја је био нај­мла­ђи и ње­му је до­па­ло да чу­ва сто­ку. Узи­мао је пу­шке од оца и бра­ће и са­мо­стал­но ве­жбао га­ђа­ње. У 22. го­ди­ни оти­шао је у го­ру, у хај­ду­ке. Дру­жи­на га је иза­бра­ла за ха­рам­ба­шу. У срп­ском на­ро­ду сте­као је глас освет­ни­ка и бра­ни­те­ља. При­ча­ло се да је сву­где сла­би­јег, не­ја­чег и си­ро­ма­шни­јег шти­тио и чу­вао. О то­ме нам је у До­њој Сла­би­њи код Ко­зар­ске Ду­би­це при­чао ње­гов по­то­мак Ми­ка­и­ло По­по­вић, ре­кав­ши да се Пе­ци­ја бо­рио у Ко­за­ри и по­ма­го си­ро­ти­њу. За­то су га у це­лој Кра­ји­ни про­зва­ли си­ро­тињ­ска ма­ти. У је­сен 1858. за­јед­но са хај­дуч­ким ха­рам­ба­шом Пе­тром Га­ра­чом из Стри­го­ве, по­ди­гао је ве­ли­ку бу­ну у Кне­шпо­љу и пред Ко­стај­ни­цом из­гра­дио од­брам­бе­но утвр­ђе­ње по­зна­то као „Пе­ци­јин ша­нац”.