Милош Обреновић, вожд Другог српског устанка, књаз Србије, централна личност деветнаестовековне Србије чија је сасвим особена умешност довела је поступног ослобађања од османске владавине у 19. веку, умро је на данашњи дан 26. септембра 1860. пре 165 година.
На челу Србије налазио се од 1815. победом у Другом српском устанку, тада као вожд, од 1817. као књаз, с тим што му је наследно књажевско звање Порта признала 1830. Када је протеран 1839. наследио га је син Михаило Обреновић, такође протеран 1842. пошто је на престо доведен Карађорђев син Александар. Друга владавина Милоша Обреновића трајала је од 1858. када је позван да се врати у Србију, где остаје до смрти 1860.
Гушење Првог српског устанка
Током Карађорђеве буне истакао се стекавши и звање војводе. Прелом се догодио када је Први српски устанак угушен крајем 1813. Пошто су Турци поново освојили Србију, односно пашалук, на таласу опште панике и безнађа догодио се масовни бег не само устаничких првака, укључујући Карађорђа, него и велике масе народа, преко Саве и Дунава на простор ондашње хабзбуршке Аустрије. Међу реткима који су упркос свему, у време када је посвуда владао панични страх, одбили бег, нашао се тада и Милош Обреновић.
Сулејман паша Скопљак који се устоличио у Београду, по протеривању Срба, прогласио је истина амнестију, која је била мртво слово на папиру. У стварности, Турци су се понашали горе него уочи Карађорђеве буне 1804. у време страховладе дахија. Турски Београд претворен је у велику тржницу хришћанског робља. Општи страх и несигурност довешће до одметања у шуме, хајдучије. Паралелно, и на простору Аустрије положај избеглих био је катастрофалан.
Други српски устанак
После периода мучног примирја, Милош прихвата инсистирање истакнутих Срба да се стави на чело новог устанка. Иако је одбио да подржи Хаџи Проданову буну септембра/октобра 1814, када је такође предлаган за вожда, пролећа наредне 1815, ставља се на чело бунта која ће постати знан као Други српски устанак.
Група српских првака из Рудничке, Ваљевске и Београдске нахије, њих педесетак, договорили су се претходно у Рудовинцима и Вреоцима да се подигне устанак. Вођство је наметнуто Милошу Обреновићу током састанака у манастиру Враћевшници, Луњевици и Драгољу.
Затим, на народном сабору у Такову, на Цвети, 23. априла 1815, где су се углавном нашли виђенији Срби из рудничког и чачанског краја, Милош Обреновић је, како је претходно одређено, прогласио подизање устанка. Подигавши крсташ барјак упутио је позив да се народ диже на оружје. Игуман Враћевшнице Мелентије Павловић благословио је и причестио устанике.
Тежишни део устанка одвијао се током наредна четири месеца. Први сукоби избили су на Руднику, Јован Обреновић, Арсеније Лома, Сима Паштрмац, Благоје из Кнића, напали су Турке који су сакупљали порез. Јована Обреновића, рођеног брата, и Лазара Мутапа, Милош тада упућује на Турке пут Чачка, док је Милутина Гарашанина усмерио да запречи пролаз од Београда. Сам Милош се у првом периоду задржао на Руднику на који је продрло нешто Турака које је упутио Сулејман паша Скопљак.
Одлучио се затим да заузме Палеж, данашњи Обреновац, како би пресекао наступање Турака од Београда, тада важан и због везе са Сремом одакле је, као и током Карађорђеве буне, стизало снабдевање оружјем, муницијом, храном. Војне, граничарске власти Аустрије притом су одлучно спутавале ма какву помоћ устаницима, коју су прикупљали и слали боље стојећи аустријски Срби, посебно карловачки митрополит Стратимировић.
Милош је маја ослободио и Ваљево, да би се затим вратио до Чачка, где су биле у току борбе на Љубићу.
После четрдесетак дана тешких борби Турци су на Љубићу поражени. Затим су следила ослобађања Крагујевца, Баточине, Гроцке, пораз Турака код Пожаревца у првој четвртини јула, па ослобођање Карановца, данашњег Краљева.
Према Турцима другачије од Карађорђа
Притом, Милош је био необичан устанички вожд. Храбро је предводио устанике, директно учествовао у борбама, али се према пораженим Турцима понашао битно другачије од Карађорђа. Штитио је њихове породице, није се светио, за жене и децу Турака је обезбеђивао сигуран одлазак, уопште све је чинио да се постигне разуман споразум. Све време је инсистирао да је његова буна усмерена против самовоље Скопљак паше, а не против Турака уопште, поготово не против Порте, односно султана.
Висока порта у Истанбулу упутила је војску, казнену експедицију, из Босне. Милош их је дочекао средином јула код Дубља у Мачви где их је потукао, а заповедник Ибрахим паша је заробљен. Бој код Дубља испоставио се као прелом, био је то крај оружаног дела Милошеве буне.
После преговора са босанским Хуршид пашом у Подрињу, Милош се запутио у долину Мораве на преговоре са Марашли Али пашом, што је завршено споразумом почетком септембра. Промењене околности после Наполеоновог пораза у Русији навеле су Порту на попуштање.
Пошто је Марашли Али паша постављен за београдског везира Милош ће поступно, малим корацима, осмишљеном дипломатијом, са великим напором и издашним поткупљивањем, извлачити повољнији положај за Србе. Постигнути споразум предвиђао је да Турци више не залазе у народ, да бораве искључиво у варошима, што је значило и да су дажбине турским властима надаље прикупљали сами Срби.
Друштвени преображај
Двовлашће је потврђено султановим бератом 1816. У Београду је утемељена Народна канцеларија, са заступницима 12 нахија. Предвиђено је мешовито судство. Поступно, Милошу је успело да изведе крупан друштвени преображај, готово непојмљив у то време. Развластио је турске велепоседнике, одузео им земљишне поседе, уз разумно обештећење, а земљу поделио сељацима, сународницима. Самосталан живот Срба сељака, без терора Турака, омогућиће полаган опоравак и напредак села, а онда и трговине са суседном Аустријом, где је извожена највише стока.
Био је то крај феудалног поретка у Србији, чиме су постављени темељи грађанског модела друштва које ће поступно бити грађено у Србији даљих стотинак година. Саставни део тог реформног процеса било је потпуно правно изједначавање свих грађана Србије, независно од порекла, што је подразумевало и Јевреје, чији је положај широм Европе у то време био неравноправан, неретко и врло тежак.
Идеје француске револуције и тековине Наполеоновог доба биле су тада, привремено, поражене.
Чињеница да му је успело да дотадашња спахијска земља буде подељена сељацима, била је, буквално, револуционарна, како је приметио још велики немачки историчар Леополд Ранке.
Током Народне скупштине 1817. Милоша Обреновића су сународници прогласили за наследног књаза. Иако се по правилу истиче да је владао врло самовољно, да је одстранио бројне противнике, укључујући и самог Карађорђа 1817. или да је био неписмен, што је упитно, остаје чињеница да је током његове владавине у Србији изграђена читава мрежа просветних институција.
Утемељио је Лицеј као и гимназију у Крагујевцу, две полугимназије, 82 основне школе. Био је и велики добротвор Матице српске.
Током прве владе књаза Милоша Обреновића, непуних четврт века, у Србији је подигнуто или обновљено невероватних 239 цркава, међу њима његовим средствима 53. Успело му је да Црква на простору кнежевине буде предвођена српским архијерејима, чиме је одстрањена власт Цариградске патријаршије, што је имајући у виду трагично искуство Срба са грчким свештенством и посебно владикама, омрзнутим фанариотима, имало огроман значај. Порта је то потврдила 1830.
Мучним маневрисањем, и поткупљивањем, постепено је ширио самоуправна права Србије, што је потврђено султановим хатишерифима из 1830. и 1833. Овим другим Србија је добила и територијално проширење, прикључивањем још шест нахија, што је подразумевало отприлике читав простор који је сачињавао Карађорђеву Србију.
Осим проширења аутономије, Милошу је тада додељено и наследно звање књаза, предвиђен искључиво за њега, пошто је у Србији иначе било локалних главешина који су називани кнежевима, док је књаз Милош био јединствен.
Изгнан 1839. боравио је прво у Влашкој затим у Бечу. Вољом већине вратио се на престо Србије, после Светоандрејске скупштине 1858.
Овај свет књаз Милош Обреновић напустио је 26. септембра 1860. у Топчидеру.
Политика
Ауторска права Радио Оаза 2025