После ду­ге и те­шке бор­бе Тур­ци су ус­пе­ли уста­ни­ке по­ти­сну­ти пре­ко ре­ке Уне у Ко­стај­ни­цу где се ве­ћи­на пре­да­ла аустриј­ским стра­жа­ма. Пе­ци­ја и Га­ра­ча са још 300 уста­ни­ка вра­ти­ли су се пре­ко мо­ста на­зад ме­ђу Тур­ке ко­је су на­те­ра­ли на бег у шу­му Па­сти­ре­во. Ова бу­на је по­зна­та као Ко­стај­нич­ка или Пе­ци­ји­на бу­на. По­сле тог до­га­ђа­ја, о ко­јем се про­чу­ло на да­ле­ко ме­ђу срп­ским на­ро­дом, а о Пе­ци­ји го­во­ри­ло да му је ве­ра твр­ђа од ка­ме­на. На­ста­вио је бор­бу про­тив Ту­ра­ка и у би­хаћ­ком кра­ју, у До­љан­ској бу­ни. У том устан­ку ко­ји је опи­сан као љу­ти бој, и тра­јао два ме­се­ца, Пе­ци­ја се по­ка­зао као сла­ван и ју­на­чан бо­рац, вешт во­ђа „за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну”. Тур­ци су два пу­та хва­та­ли Пе­ци­ју. Там­но­вао је у би­хаћ­кој ку­ли, ода­кле је по­бе­гао у Ко­за­ру. У члан­ку об­ја­вље­ном у „Бо­сан­ској ви­ли” 15. мар­та 1903. го­ди­не пи­ше: „Али све ба­да­ва ба­ше, јер ја­ча је си­ла од ме­ђе­да, а два ле­шни­ка ора­ху су вој­ска.”

У истом бро­ју овог ча­со­пи­са ко­ји је из­ла­зио у Са­ра­је­ву, на­во­ди се да је Пе­ци­ја кра­јем 1858. го­ди­не оти­шао на зи­мо­ва­ње у јед­но се­ло код Пе­три­ње, код не­ког, то­бо­же ја­та­ка Ни­ко­ле Ма­ли­ву­ка, али га он из­да­де, а аустриј­ска власт пре­да­де у Би­хаћ. Ода­тле је под ве­ли­ком прат­њом оте­ран у Ца­ри­град да му та­мо су­де, јер „у Бо­сни за ње­га су­да не­ма, по­што је сав на­род уз Пе­ци­ју. Та­мо су га осу­ди­ли на смрт, јер је био те­шко оп­ту­жен да је убио 29 љу­ди. По­што се про­чу­ло да је уби­јао „рсу­зе и зу­лум­ћа­ре”, на­во­ди се да­ље у „Бо­сан­ској ви­ли”, мно­ги бо­га­ти Гр­ци, Ру­си и Ср­би, ме­та­ли су му но­вац у џе­по­ве, јер то тур­ска власт ни­је за­бра­њи­ва­ла. Од­лу­че­но је да се смрт­на ка­зна из­вр­ши у би­хаћ­кој на­хи­ји.

Пе­ци­ја је знао тур­ски је­зик, а уз то бе­ја­ше вр­ло му­дар и до­се­тљив, па ће су­ди­ји ре­ћи: „Сва­ки во­ли у сво­ме за­ви­ча­ју умре­ти, али ево му­ке, ме­не ће до бе­лог гра­да Би­шћа ис­пре­би­ја­ти и му­чи­ти, па во­лим да ме ов­де по­гу­би­те, не­го да ме у пу­ту пра­ти­о­ци мр­цва­ре.”

Те ре­чи су се Осман­ли­ја­ма „пла­хо” сви­де­ле, па су оштро на­ре­ди­ли да му се у пу­ту ни­шта ло­ше не сме да де­си­. Прат­ња је бла­го по­сту­па­ла са Пе­ци­јом. Та­ко до­ђе до ма­на­сти­ра Ба­ње у Ср­би­ји, где он за­мо­ли прат­њу да се ма­ло од­мо­ри. Та­ко ума­че Тур­ци­ма и по­бе­же. У др­жав­ну слу­жбу, на стра­жар­ско ме­сто у лив­ни­ци то­по­ва сту­пио је у Кра­гу­јев­цу. Та­мо је остао све до 1875. го­ди­не.

„Чим је пу­кла не­ве­сињ­ска и кне­жо­пољ­ска пу­шка за осло­бо­ђе­ње, Пе­ци­ја је до­шао у Бо­сну. Био је глав­ни во­ђа ко­зар­ских уста­ни­ка у око­ли­ни Ду­би­це и Гра­ди­шке. Пр­ву бит­ку 28. аугу­ста је до­био, али рат­на сре­ћа, дру­ги дан, зло по­слу­жи Пе­ци­ју, че­му је био крив и је­дан жа­ло­сни Ср­бин из Ста­ре Гра­ди­шке. Тај не­срећ­ник по име­ну Или­ја Чо­ла­но­вић, опио је ве­ћи­ну уста­ни­ка, па он­да дао знак не­при­ја­те­љу. По­те­ра­ни тур­ском си­лом Пе­ци­ја и уста­ни­ци ус­пе­ли су се до­ко­па­ти ла­ђе и пре­ћи пре­ко ре­ке, али без за­кло­на, из­ло­же­ни тур­ској пу­шча­ној ва­три го­то­во сви из­ги­ну­ше. Са­мо Пе­ци­ја и два са­бор­ца оста­до­ше жи­ви, али Пе­тар, не­мир­ног и хра­брог ду­ха, уме­сто да се скло­ни, иза­ђе на чи­сти­ну и по­ви­ка: „Ево Тур­ци, не­ка зна­де­те, Пе­ци­ју ни­сте уби­ли, још је жив, и на­ско­ро ће вам се осве­ти­ти.”

У том ју­ри­шу по­го­ди та­не хра­брог Пе­ци­ју ко­ји 29. аугу­ста 1875. го­ди­не оде Бо­гу на исти­ну, на­во­ди се у члан­ку ко­јег је у ма­на­сти­ру Озрен, на Ви­дов­дан 1902. на­пи­сао Пе­тар Ст. Иван­че­вић. Мр­твог Пе­ци­ју са Осто­јом Кор­ма­но­шем и оста­лим ју­на­ци­ма са­хра­ни­ше у се­лу Ја­блан­цу ни­же Ја­се­нов­ца, а де­сет го­ди­на на­кон по­ги­би­је Пе­ци­ји­не су ко­сти пре­не­се­не и по­хра­ње­не код ма­на­сти­ра Мо­шта­ни­ца под­но Ко­за­ре бли­зу Ко­зар­ске Ду­би­це. На ње­го­вом спо­ме­ни­ку пи­ше: „Ја сам ај­дук, што ће­ра ај­ду­ке, го­ле­ма је мо­ја ај­ду­чи­ја.”

Политикa, Ми­лан Пи­ли­по­вић