Његова слава се разнела свуда и почели су му долазити многи, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона... Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети. Када би исцелио некога, светитељ је увек говорио: “Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе.”

Временом, постало му је тешко и сазидао је себи стуб на коме је почео живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок шест лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише.

Провео је много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота и после упокојења. Када су часне мошти положене на припремљену носиљку, желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, патријарх пружи руку, а она му се осуши. Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава.

Примивши светитељево тело, мештани Антиохије су га однели у велику цркву. Догодило се много чудеса и исцељења на гробу. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање да никада неће напустити своје место.

Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, да дотакне праг црквени, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.

Политика, Јована Миловановић