Српска православна црква обележава данас Црквену нову годину. Такође, 13. септембра по грегоријанском, али првог септембра по јулијанском календару, прославља и Преподобног Симеона Столпника.
Први Васељенски Сабор определио је да црквена година почиње првога септембра. Овај месец је био код Јевреја почетак нове грађанске године, месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Исус Христос је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: “Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње.”
Важност септембра истиче се у историји хришћанства и по томе што је у њему цар Константин Велики одржао победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следовала је слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини.
Дуго је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као црквена од првог септембра, све док се није пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог и остале православне земље.
Преподобни Симеон Столпник
Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, васпитавали су га у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе на неко усамљено место и своје слободно време проводио у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично.
Његова слава се разнела свуда и почели су му долазити многи, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона... Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети. Када би исцелио некога, светитељ је увек говорио: “Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе.”
Временом, постало му је тешко и сазидао је себи стуб на коме је почео живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок шест лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише.
Провео је много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота и после упокојења. Када су часне мошти положене на припремљену носиљку, желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, патријарх пружи руку, а она му се осуши. Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава.
Примивши светитељево тело, мештани Антиохије су га однели у велику цркву. Догодило се много чудеса и исцељења на гробу. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање да никада неће напустити своје место.
Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, да дотакне праг црквени, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
Политика, Јована Миловановић
Ауторска права Радио Оаза 2026