Јуче и данас

Служењем парастоса код спомен-крста на Мраковици је данас почело обележавање 72 године од Битке на Козари. После парастоса, положено је цвеће на Централном спомен-обележју.
Битка на Козари почела је 10. јуна 1942. године и трајала је 27 дана, до пробоја на југозападном делу Козаре, 15 километара источно од села Међувође.
Битка на Козари, у којој су малобројне партизанске јединице браниле народ у збегу, била је значајна за целокупни партизански покрет отпора, јер је представљала пример јунаштва и одлучности бораца пред надмоћнијим и добро наоружаним непријатељем.
Историчари су прикупили податке о 33.398 побијених бораца и цивила, док судбина многих ни до данас није позната.
Обележавање, којем присуствује више стотина људи, одржава се у организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.
Скупу присуствују председник Републике Српске Милорад Додик, премијер Жељка Цвијановић, конзул Амбасаде Србије у Бањалуци Владимир Николић, представници Трећег пешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, Борачке организације Републике Српске и СУБНОР-а.

У Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу данас је обављена идентификација посмртних остатака 20 жртава српске националности које су страдале од 1991. до 1995. године на територији Хрватске, саопштено је из Комисије Србије за нестала лица.
Посмртни остаци идентификованих ексхумирани су на подручју Двора, Задра, Новске, Госпића и на другим локација методом ДНК. "Овим је настављен процес идентификација жртава српске националности страдалих у западној Славонији 1991. године и у акцији `Олуја` 1995. године, што је од посебног значаја за породице несталих лица, које годинама покушавају да пронађу и достојно сахране посмртне остатке својих најближих". Из регистрованих гробница на територији Хрватске од 2001. до 2013. године ексхумирани су посмртни остаци 1.035 жртава српске националности. Од тога су остаци 643 идентификоване жртве предати породицама ради сахране.
Међу посмртним остацима 20 Срба убијених 1990-тих година у Хрватској, који су данас идентификовани у Загребу, налазе се Станко Смиљанић /1938. годиште/ и Жељко Мркић /1962./ који су отети у Госпићу у октобру 1991. године, саопштено је из Информационо-документационог центра "Веритас".

Свети Јован Шангајски (рус. Иоанн Шанхайский, световно Михаил Борисович Максимовић; 4. јун 1896 — 2. јул 1966) био је православни епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску. Проглашен је за свеца 1994. године.
Порекло
Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то Свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.
Детињство и школовање, рат
Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.

Обележавање 100 година од почетка Првог светског рата, уједно је и прилика за подсећање да се навршава тачно једно столеће од компоновања и првог извођења чувене корачнице "Марш на Дрину"“ композитора Станислава Биничког.
"Марш на Дрину" доживео је и озбиљну медјународну славу, тако су шведски састав Тhe Spotnicks или познати британски Тhe Shedows такође објавили обраде "Марша на Дрину", које су својевремено досегле високу популарност у појединим земљама.
Данас познати текст ''Марша на Дрину" написао је почетком шездесетих новинар и песник Милоје Поповић, а први га је извео хор КУД-а "Иво Лола Рибар" из Београда.
У част одлучних победа Срба на Церу и Колубари, првих великих савезничких победа у Првом светском рату, Бинички је 1914. године компоновао марш који је посветио команданту Другог гвозденог пука пуковнику Миливоју (Милоју) Стојановићу Брки, који је учествовао у Церској бици на кључном месту на Текеришу, а погинуо је у жару борби у Колубарској бици.
Бинички је то дело компоновао у Ваљеву, где се Музика краљеве гарде налазила тада у склопу српске војне команде.

На простору некадашњег логора смрти Јадовно код Госпића данас је одржана комеморација за око 40.000 жртава тог логора, највише Срба, али и Јевреја и Рома током 1941. године, којој је присуствовао и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин.
Ово је први пут од када је установљено обележавање годишњице у оквиру меморијалног центра "Јадовно" да у име Владе Србије присуствује министар, саопштило је ресорно министарство Србије. Вулин је том приликом истакао да ови злочини не сму да се забораве и да се зато данас и о њима говори. "Ако се заборави, увек се и понови, ко не памти, изнова преживи", поручио је Вулин. Он је истакао да Србија поштује Хрватску, која је њен први комшија, чак и када не мисле исто о истим деловима историје.
"Међутим, када је реч о Јадовну, Јасеновцу и Градишки, Србија и Хрватска и свака друга земља на свету мисле исто, јер није могуће другачије мислити на стратишту људи и људскости", нагласио је Вулин.

Поглавар Српске православне цркве, патријарх Иринеј оценио је да се живот српског становништва на КиМ није нормализаовао, јер су ти људи и даље лишени слободе.
"Стање на Косову и Метохији је веома тешко, ма колико давали изјаве да се живот нормализовао, то је далеко од нормалног живота", казао је патријарх Иринеј у интервјуу за недељно издање Политике. Патријарх је оценио да је положај СПЦ на Косову и Метохији - "у српској светињи, најсветијем делу Србије, веома тежак и да дели судбину народа".
"Колико је тежак и какво је право стање најбоље говоре зидови Пећке патријаршије и зидови око Високих Дечана. Они показују да је једино сигуран живот тамо где су заклоњењи зидом", казао је и додао да се живот међу зидовима не може назвати животом, већ једним стањем који човек не може да пожели никоме.
"Живот наше цркве раван је животу нашег народа на Косову и Метохији, тај народ живи лишен онога најсновнијег, а то је слобода, немају могућност слободног кретања, слободног рада. Лишени су могућости да имају своју школу, да слободно раде на својим имањима, што су многи платили својим животом", казао је патријарх Иринеј. Он је, поводом годишњице од почетка Првог светског рата, оценио и да историја Србије постаје и стално правдање и доказивање сопствене невиности.

На данашњи дан пре сто година млади револуционар и припадник организације Млада Босна Гаврило Принцип убио је у Сарајеву аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију Хотек, што је догађај који је довео до почетка Првог светског рата - највећег сукоба у дотадашњој историји.
Атентат, који се у историји назива Сарајевски, догодио се приликом посете Фердинанда Сарајеву, који је боравио у Босни и Херцеговини како би надгледао вишедневне војне маневре, који су се временски подударили са великим српским националним празником Видовданом.
Организатори убиства из организације Млада Босна били су мотивисани жељом за ослобођење Босне и Херцеговине али и осталих територија на којима су живели јужни Словени и њиховим уједињењем у заједничку државу с независном Краљевином Србијом - Југославију.
Аустроугарска је за организацију атентата оптужила српску војску, шефа обавештајног одељења српске војске Драгутина Димитријевића Аписа и његовог помоћника мајора Војислава Танкосића и дала ултиматум Србији, иако није располагала ниједним материјалним доказом о учешћу званичног Београда у том догађају.

Потискивање српског језика у Црној Гори није од јуче. Тако је после увођења војне управе, окупатор почетком 1916., посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавловића, њих четрдесет, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд. Оставке, које су потписали у Војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916., овако су образложили:
„Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.
Исто се десило и 2004. године у Црној Гори. Веселин Матовић (1954), завршио је Филолошки факултет у Београду – група за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Од 15. септембра 1977. до 15. септембра 2004. (пуних 27 година), радио је као средњошколски професор у Никшићу, када је у знак протеста због преименовања српског језика у црногорским школама, заједно са супругом Радмилом и још 25 колега, напустио посао. О преименовању српског у црногорски језик Веселин Матовић написао је две књиге: „Ноћ дугих маказа” („Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори”) и „Ћирилица и латиногорица” („Књижевна задруга Српског народног вијећа”).

Један од водећих бошњачких интелектуалаца Мухамед Филиповић изјавио је да се већ годинама у Сарајеву и Федерацији БиХ може да осети антисрпски дух, који покушава направити ревизију историје и да Гаврила Принципа и припаднике "Младе Босне", међу којима је био и велики број босанских муслимана, прогласи терористима. Он је навео да је Принципов пуцањ у аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда представљао политички чин, који по ничему не може да се назове тероризмом.
Филиповић је за "Прес Република Српска" рекао да се згражава покушајима појединаца из бошњачког политичког и културног живота да пропалу аустро-угарску империју, која је представљала суровог окупатора на овим просторима, представе као наводне пријатеље Бошњака и БиХ.
"Аустроугарска окупација БиХ је била крвава и са бројним и тешким репресалијама над становништвом. Принципа и `младобосанце` терористима једино могу да називају они који се улагују Аустрији из неких приземних разлога или они који имају антисрпска осећања", нагласио је Филиповић. Он је рекао да су се припадници "Младе Босне", који су организовали атентат на Фердинанда, борили за уједињење свих словенских народа на овим просторима и ослобођење од Аустро-Угарске.

Милунки Савић, српској хероини балканских ратова и Првог светског рата, испредане су легенде и приче. Ипак, неки детаљи из њене биографије дуго су били погрешно интерпретирани.
Неке непознате ствари о Милунки открила нам је Јасмина Лазаревић, ауторка њене романсиране биографије „Девојка из долине јоргована”.
Сазнали су да је жена...
Прави Милункин идентитет, која се у српску војску пријавила као добровољац одевена као мушкарац и тврдећи да је Милун Савић, откривен је у Првом, а не у Другом балканском рату. „Жена која живи у мушком колективу девет месеци, борави у рововима, спава под шаторима, пресвлачи се, не може да крије толико дуго идентитет. Чак и да је изузетно вешта, незамисливо је да у јеку битке излази из рова и тражи скровито место да обави физиолошке потребе”, каже Јасмина Лазаревић.
Рањена је четири пута
Рањена је четири пута, а не девет. Први пут Милунка Савић је рањена 1914. године на положају „Селиште“, у одбрани Прибоја.
Други пут је рањена од гелера у борбама за одбрану Струге, крајем новембра 1915, а трећи пут - 28. септембра 1916. године на Црној реци при освајању села Брод. Четврти пут је рањена у ноге, на положају „Чуке“ 29. октобра 1916. године.