Врхунац његовог ратног пута било је спектакуларно спасавање Андре Малроа, потоњег француског министра културе и десне руке генерала Де Гола. Де Мајо није само учествовао у акцији; он је био један од мозгова операције која је Малроа извукла из руку џелата. За Француску, де Мајо је био витез слободе. За Југославију, по повратку 1945. године, постао је сумњиво лице.

Балкански апсурд: Голи оток и усташки џелати

Уместо да де Мајо постане симбол нове, слободне државе, дочекао га је мрак. За југословенске партијске другове, по повратку у ослобођени Београд, постао је мета. Ухапшен је не због онога што је радио против непријатеља, већ због онога што је знао о „пријатељима“. Нетрпељивост комунистичких перјаница према де Мају била је патолошка, он је био сувише образован, сувише светски човек и сувише велики сведок њихових предратних слабости.

Због предратних размирица са појединим „партијским перјаницама“, људима који нису могли да поднесу његов интегритет и светски дух, де Мајо је ухапшен готово одмах по повратку у Београд. Његова породица је избачена на улицу, а он је, човек са париским ордењем, послат на Голи оток.

Овде долазимо до најстрашнијег детаља југословенске послератне историје, који млађе генерације морају да знају. Оно што се дешавало на Голом отоку превазилази политички обрачун са „стаљинистима“. То је био лабораторијски експеримент уништења људског достојанства. Замисли ту монструозну иронију: доскорашњим херојима револуције и партизанским борцима за капое су постављани шкрипари, усташки бегунци хватани по херцеговачким врлетима годинама након рата.

Замисли тај ниво садизма: херој који је спасавао Малроа из руку Гестапоа сада туца камен под батином човека против чијег се фашизма борио четири године. То није била само казна; то је био инжењеринг потпуног уништења људске душе. Разумљиво је било склонити политичке противнике и присталице Стаљина, али ова количина животињске освете остаје трајна мрља на образу оновремене елите.

Дипломатска завеса: Де Гол и лаж о Дражи

Деценијама се у Југославији учило да генерал Шарл де Гол никада није посетио нашу земљу зато што је Тито стрељао Дражу Михаиловића, његовог „класића“ са војне академије Сен-Сир. Иако у тој причи има зрна истине о војничкој солидарности, права истина је била много мучнија за режим.

Де Гол, као човек од части, није могао да „свари“ чињеницу да југословенски врх држи у логору и зверски мучи човека који је спасао његовог најближег сарадника. Он није хтео да пружи руку онима који су хероју француске државе узвратили голооточким каменом. Југословенска пропаганда је свесно гурала причу о Дражи како би сакрила срамоту о де Мају. Лакше је било народу објаснити идеолошки сукоб око генерала, него признати незахвалност према сопственом хероју. За Де Гола, однос према де Мају био је цивилизацијски лакмус папир који Југославија није прошла.

Наследници џелата и „козије уши“

Историја се код нас не понавља као фарса, већ као непрестана траума. Голи оток није био само географски појам; то је био ментални модел који данас видимо на улицама Ваљева, Београда и Новог Сада.

Историја нас учи да се механизми моћи ретко мењају, само мењају форму. Данас на власти имамо „децу“ и наследнике оних који су слали људе на Голи оток. Они нису научили лекције о слободи; научили су само лекције о сили. Ови нови моћници немају „мисаоне алате“ да разумеју свет; они не знају да деконструишу идеологију, њих не занима идеологија, већ искључиво моћ и новац.

Када гледамо снимке са друштвених мрежа на којима полиција и батинаши у цивилу (данашњи црнокошуљаши) крвнички туку студенте у Ваљеву, Београду и широм Србије, видимо исти онај мрак. То су људи који шамарају младе само зато што мисле својом главом. Ти полицајци, који су заборавили на част униформе, понашају се као некадашњи чувари у логорима. Док полиција у Ваљеву удара младе људе који бране своја поља и реке, или док се у Београду пендреци подижу на децу од двадесет година, видимо исти онај „инжењеринг сламања душе“.

Ови савремени насилници праве једну велику грешку: мисле да ће њихова суровост остати тајна. Очигледно нису ишли у „крштене“ школе, јер да јесу, знали би причу о цару Тројану. Баш као што је земља проговорила о царевим ушима, тако данас проговара интернет. У ери информација, немогуће је сакрити траг пендрека на телу студента или срамоту онога ко је тај налог издао.

Истина увек пробије пут

Дидо де Мајо је био човек који је цртао слободу тамо где је није било. Данас, ми смо ти који морамо да „исцртамо“ истину о њему и о свима који пате под чизмом неуких насилника.

Насиље над студентима данас и голооточка тортура над де Мајом су две гране истог трулог дрвета. Али, као што је истина о Де Головом презиру према југословенском врху на крају испливала на површину, тако ће испливати и истина о сваком шамару упућеном младости ове земље. Историја је спора, али је неумољива, она на крају свакога постави на његово место: хероје у читанке, а џелате у мрак заборава и срамоте.

Питање за насловне стране сутрашњице: Где ће се сакрити насилници који данас шамарају младе људе због другачијег мишљења? Историја нас учи да зидови ћутања увек падају, а истина о Диду де Мају, која је деценијама била под кључем, доказ је да правда можда касни, али никада не заборавља. Оно што ови насилници заборављају, док крију лица иза фантомки и кацига, јесте да живимо у ери где сваки телефон постаје сведок. Сваки „полицајац“ који је осетио садистичко задовољство газећи студента у Ваљеву, мора знати да се дигитални трагови не бришу. Свему има крај, а истина, баш као и трава из народне приче, увек нађе пут да шапне ко је био човек, а ко звер. Тај пут почиње оног тренутка када одбијемо да ћутимо. Ја не пристајем да сагињем главу пред насиљем и простаклуком, а ви?

Данас, Драган Вукићевић

Аутор је директор Националног одбора ИАЕСТЕ

Фото-историја: Београдски сликар из затвора Гестапоа избавио Малроа