Знају ли ови људи једноставно правило: кад се супротставиш народној вољи ароганцијом и силом какву демонстрирају у преговорима о влади више недеља, онда неће бити изненађења ако се и са друге стране појави сила, насилни отпор и томе слично.
Зашто смо излазили на изборе, бирали, потрошили толике новце ако ће све остати по старом? Најтежи су одговори на најједноставнија питања, а ово потоње постављају готово сви грађани којима је дозлогрдило да их се понижава, вређа њихова памет и праве од њих будале, а све под фирмом бриге за народ.
И док са ризиком крвавих расплета српски политичари настављају своје комбинаторике, народ и у тој ситуацији показује много завиднији степен мудрости, примирио се, ућутао, трпи и чека. Тешка економска ситуација и неизвесна егзистенција за многе у Србији прете да заоштре конфликте на друштвеној и политичкој сцени Србије, а револуција из стомака никоме не доноси добро.
Ако нисмо умели убедљивије да изаберемо, ако као народ нисмо на време дигли глас у одбрану сопственог имена и достојанства, не морамо да понављамо опет исту лекцију: да кренемо да се уништавамо, ратујемо и бијемо између себе.  Наши тобожњи пријатељи из света, који се, гле чуда, сада не мешају у избор српске владе, мудро кибицују како ће овде почети нека нова кланица.
Да ли политичка, национална или социјална, њима је свеједно, важно је да на Балкану увек постоји нека дежурна политичка будала која присуство моћних и великих чини неопходним.
Има ли у овој генерацији српских политичара од утицаја и рејтинга који би, знајући све то, окупио комплетну српску политичку булументу, предочио им шта нас све чека и утувио им у главе каква им је обавеза пред народом, па кроз форму концентрационе владе и окупљања око спаса Србије прекинуо ову политичку фарсу.
Колико је то реално или не, видеће се, али је сигурно највећи изазов за новог председника Србије и задатак који само њему и по Уставу, али и пред историјом припада.
Вести, Радивоје Петровић