Прилози

Мауро дел Векио, бивши генерал италијанске војске, који је предводио јединицу од 7.000 војника који су ушли на Косово и Метохију у јуну 1999. године после завршетка НАТО бомбардовања Србије, рекао је да су током прве три седмице његовог мандата извештаји о телима убијених Срба и Рома стизала на његов сто сваког јутра. Он је за италијански лист "Панорама" изјавио да је то била "табу тема" и да му није било дозвољено да о томе говори са новинарима.

- Убиства су настављена и касније, али не тако често. Они који нису побегли са КиМ били су под сталним ризиком да буду убијени или силовани. Напуштене српске куће су сравњене са земљом или запаљене. Албанци су нападали и цркве и манастире. Њихов циљ је био да избришу сваки траг српског присуства на Косову и Метохији - рекао је Дел Векио. Он је додао да нико није склањао српске лешеве који су налажени на свим могућим местима.

- Мајке и супруге отетих Срба преклињали су званичнике да им пронађу најдраже, али већина од њих никада нису пронађени, чак ни они који су били мртви - рекао је Дел Векио.

"Панорама" оцењује да је застрашујућа чињеница да је 70 одсто од укупног броја отетих косовских Срба, који су нестали после јуна 1999. године, нестали када је рат званично завршен.

Лист је дошао и у посед фотографија које су војници УНМИК-а нашли у Дечанима 2003. године, али их није објавио јер су били "ужасни".

На фотографијама се налазе припадници такозване Ослободилачке војске Косова насмани са одсеченом главом српског резервисте. Друга фотографија приказује како стављају у торбу најмање две одсечене главе, пренео је портал "Балканпрес".

У периоду када су настале фотографије, како лист пише, та зона је била под командом Рамуша Харадинаја.

Харадинаја је у априлу 2013. године Хашки трибунал ослободио оптужби.

Сведоци који су га оптуживали умрли су у чудним несрећама или им је озбиљно прећено.

РТРС

Удружење бораца ратова од 1990. године Црне Горе (УБР) затражило је од специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића да их писмено обавести о резултатима сарадње Врховног државног тужилаштва Црне Горе (ВДТЦГ) и Државног одветништва Републике Хрватске (ДОРХ) докле се стигло на процесуирању великог ратног злочина означеног као „Лора 3”.

Црногорски борци су овај захтев упутили поводом 24. године од ратног злочина над 14 припадника ЈНА из никшићко-шавничке групе, који су починили припадници Војне полиције Хрватске у Војноистражном центру „Лора”, Сплит, и припадници хрватских оружаних формација у Дувну и Херцеговини у априлу и мају 1992. године.

Како је рекао за наше новине директор УБР Радан Николић, та организација је Катнића детаљно упознала са дешавањима у случају „Лора 3” и уз захтев приложила писане информације о околностима убистава 24 војника ЈНА од стране хрватских паравојних формација у Чепикућама, Ивањици, Осојнику и Грабу 1. 10. 1991. године, као и о околностима заробљавања и страдања шесторице припадника ЈНА из барске групе на подручју Неума у априлу 1992. године.

Подсећања ради, врховни државни тужилац Црне Горе Весна Меденица и главни државни тужилац Хрватске Младен Бајић, 28. 7. 2006. године у Будви потписали су Споразум о сарадњи и гоњењу починилаца кривичних дела ратних злочина, чије подручје примене је ограничено искључиво на ратне злочине који су почињени на подручју Републике Хрватске, односно према држављанима Републике Хрватске, а чији починиоци имају пребивалиште или држављанство Републике Црне Горе.

„Тим једностраним споразумом, који је продукт политичког договора Стјепана Месића и Мила Ђукановића да се кривица за ратна дешавања деведесетих пребаци на ЈНА и Србију, скоро две и по деценије, нечињењем ВДТЦГ, дискриминишу се црногорске жртве ратних злочина хрватских оружаних снага, попут припадника никшићко-шавничке групе”, каже нам Николић.

Мајор Војске Републике Српске Ранко Џелајлија ухапшен је данас на београдском Аеродрому према Интерполовој потерници коју је за њим расписала Хрватска због наводног ратног злочина, изјавио је Срни директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац. Штрбац је навео да Џелајлија /57/ потиче из Батињана поред Дарувара и да се у Војсци Републике Српске активирао кад је изашао из Западне Славоније после акције хрватске војске "Бљесак".

"Према информацијама које су ми јавили његови пријатељи из Бањалуке, он је кренуо код кћерке у Шведску. У Бањалуци му живи жена и породица", рекао је Штрбац.

Према његовим речима, Џелајлија је био на хрватском списку процесуираних за ратне злочине, а за свим процесуираним који су недоступни у Хрватској расписане су и међународне потернице.

"Не знам да ли је он то знао. Ако јесте, онда је реч о неопрезности, а његови пријатељи су ми рекли да је најмање једном месечно све ове године ишао до Србије. Он има држављанство БиХ, али по свој прилици нема држављанство Србије", навео је Штрбац, напомињући да су много ригорозније провере на аеродромима него на друмским прелазима.

Штрбац је рекао да је ово је 156. хапшење Срба по целом свету према потерницама из Хрватске, а да је у последње време, уместо да се то дешава све ређе, у Хрватској веома често процесуирање, отварање нових истрага, подизање нових оптужница и суђења, што се посебно интензивирало овог пролећа.

"Имамо десетине нових процесуираних, испада апсурдно, на неки начин, да што више протиче времена од завршетка рата, ускоро већ 21 година, да се све више процесуира Срба у Хрватској и тек по који припадник оружаних снага Хрватске", нагласио је Штрбац. Он је подсетио да су само у једној ћелији у Сплиту Драган Васиљковић, познатији као Капетан Драган, као и генерали Борислав Ђукић и Павле Пантић.

Ко би се кладио да Вучићеви састанци са Путином и амбасадорима Немачке, Италије, Велике Британије, Француске, САД и ЕУ немају ама баш никакве везе са саставом нове владе Србије

Људи, ако ће главна одлика нове, друге владе Александра Вучића бити „борбеност“, онда нема ништа логичније од тога да она буде смештена - у касарни! За сваки случај. Јер, како је кренуло, никад се не зна где и када би им могло пасти на памет да покажу своју борбеност. Овако, у касарни могу да вежбају до миле воље, а да то никоме не штети. Ова идеја имала би и додатне позитивне ефекте, јер многе касарне ионако зврје празне. Ако боравак нових министара у нишким, крушевачким, краљевачким, новосадским, па што да не и београдским касарнама, званична статистика региструје као повећани број ноћења, ето нама и неочекиваног раста бруто домаћег производа од туризма. Поготово ако министри реше да нешто и презалогаје пре спавања, или бар када се у цик зоре пробуде, пре него што грађани, који желе да разговарају са премијером, окупирају касарне. 

Уз уштеде на расходној страни, што би се посебно свидело пензионерима, јер би још лакше поднели смањење пензија, боравком премијера и министара у касарнама могу се повећати и приходи буџета. Свако одсуство из Немањине 11 могло би се искористити за рентирање зграде Владе Србије, а пар хиљада евра дневно није за бацање. А и добро делује на рејтинг.  

До 16. јуна неће се знати ко ће све имати ту привилегију и част да спава у касарни са премијером. Сам Вучић, када му је Томислав Николић поверио мандат да састави нову владу, рекао је да би „волео“ да у њој буду Зорана Михајловић и Никола Селаковић, „али о томе тек треба да се договарамо“. Стварно? С ким? Са Зораном и Николом? Па што их није одмах питао? И зашто би са неким разговарао? Па, ко саставља владу у Србији? Мандатар или тајкуни и страни амбасадори, као ономад? И зашто до краја месеца није саопштио име ниједног будућег министра, ако су му још 24. маја фалила само два. Мада је и то некако чудно, јер у то време наводно није знао ни које ће све странке позвати у коалицију.

Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму. Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике

Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно. Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Нису је разбиле ни махинације Ђукановићевог режима. Пропаст заједничке државе Србије и Црне Горе била је неминовна још од уставног дефинисања две чланице заједничке државе до кога је дошло у раздобљу од 1989. до 1992. године. Српске политичке елите и с њима бирачи кључно су допринели да све буде унапред осуђено на неуспех.

Маја 2006. нестала је државолика творевина, нешто између конфедерације и савеза независних држава. Државна заједница представљала је само прелазни период. САД и ЕУ желели су да дугорочно вежу остатак Србије за Црну Гору и отцепљено Косово на начин сличан ономе којим је тоталитарни комунистички режим пацификовао Србију (туторством над њом које је поверио аутономним покрајинама). Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности иначе од Србије углавном самосталне Црне Горе и силом отцепљеног протектората по имену Косово-Унмик. Чињеница је да је режим Мила Ђукановића почео да захтева независност тек после пада Милошевићеве власти у Београду.

Разједињена и транзицијом уморена Србија суочила се с уценама једног ауторитарног властодршца кога су све више подржавале велике силе. Занимљиво, та политика имала је подршку чак и Руске Федерације, која је Црну Гору доживљавала као некакву Швајцарску новог сукоба са Западом, који је после наранџастих револуција у Грузији и Украјини (2004) био неизбежан. Ипак, ни тада заједничка држава не би била разбијена да се уопште радило о правој држави.

Загребачки режисер Ненад Пуховски рекао је да случај Тање Дуић која је као супруга управника логора "Лора" Томислава Дуића учествовала у мучењима логораша, а сада добија награду Друштва хрватских књижевника, показује да није једина и највећа одговорност на извршиоцима злочина, него на политичким елитама.

"Дуић, који је био управник логора и сада је коначно у затвору, деведесетих је био међу последњим евакуисаним из Вуковара. Држава, дакле, ставља такву особу за управника логора, јер зна и мора да зна шта ће тај човек тамо да ради. Уместо да га пошаље на рехабилитацију на неку фарму пилића, она му даје могућност да у логору са српским, црногорским и `босанским` заробљеницима ради шта хоће", истиче Пуховски, који је режисер документарца "Лора: Сведочанства"?.

Он је за "Вечерње новости" рекао да је део филма у коме један од сведока говори како га је Тања Дуић мучила ставио на свој "Фејсбук" профил.

Говорећи о свом раду и чињеници да је својим филмовима бацио светло на неке теме у којима се у Хрватској ћути, Пуховски наводи да је деведесетих година прошлог века схватио да се једино може бавити темама којима нико други није хтео.

"На тај начин сам зезнуо своју `каријеру`, јер сам вероватно, да се нисам бавио тим причама и темема, могао мирније да живим. Савест ми то није допуштала, а време је показало да их је требало урадити", каже Пуховски и додаје да је тако и настао његов филм "Павиљон 22", који је приказан и у Жупанијском суду током суђења Младену Мерчепу, јер говори о јединици којом је Мерчеп командовао.

Говорећи о околностима у којима ради, Пуховски истиче да ситуација у Хрватској тренутно подсећа на игру "Не љути се човече", само, "кад бациш коцку идеш шест корака уназад".

Чиме је хрватски, босански и албански лобиста заслужио државнички третман у Београду

„Србија нема избора и мораће на неки начин да задовољи Загреб ако жели да настави преговоре са ЕУ”, „Република Српска никада не сме самовољно да посегне за референдумом о отцепљењу нити ће постати независна држава”, а Србија „не би ни желела све те Албанце са Косова као своје грађане, ко би?”, али ће свакако „неко у Србији скупити храброст и рећи да је ствар Косова готова”. Ово су само неке од бројних порука које је током недавног боравка у Београду изрекао Данијел Сервер, у нашој јавности најчешће представљан као „добар познавалац прилика на Балкану”. Овај албански лобиста из Вашингтона боравио је у Србији протекле недеље као гост Александра Родића, односно његовог магазина „Њузвик”: одржао је предавање на Факултету политичких наука, дао неколико интервјуа, а примио га је и државни врх. После сусрета са Александром Вучићем и Ивицом Дачићем, њихови кабинети издали су готово идентична саопштења о потреби „стабилности на западном Балкану”, баш као што би учинили да је у Београду боравио угледни страни државник.

Ко је уствари Данијел Сервер и чиме је заслужио државнички третман?

Бивши директор одељења за Балкан у америчком Институту за мир, одакле је отишао под неразјашњеним околностима, сада помоћни професор на Универзитету „Џонс Хопкинс”, један је из клуба највећих заговорника независности Косова у Вашингтону. На том циљу је предано радио још од деведесетих година. За њега се у овдашњој јавности чуло када је 1998. године заједно са Славком Ћурувијом, Борисом Караичићем и Миланом Панићем сведочио у Сенату о потреби да се повећа америчка помоћ демократским снагама у Србији, а америчка администрација је овај савет и послушала.

Пожар у Алберти поново је почео да се шири ка радним камповима код града Форт Макмари, због чега је око 12.000 људи позвано да напусти то подручје.

Регионални званичник изјавио је за Би-Би-Си да је у понедељак увече по локалном времену наређена евакуација 8.000 људи из предострожности, док је око 4.000 људи раније већ саветовано да се склоне на безбедније место. Дим и пепео отежавају ватрогасцима да угасе пожар, а сув ваздух и ветрови доприносе ширењу ватре. Пожар тренутно захвата површину од око 2.410 квадратних километара и очекује се да ће трајати још неколико седмица.

Из Форт Макмарија је пре две седмице евакуисано 88.000 људи, а ватра је уништила око 2.400 зграда у том граду. Пожар се затим померио изван града, али претходних дана том подручју поново прети опасност од ватре. Неки радници су почели да се враћају у нафтна постројења северно и јужно од Форт Макмарија да поново покрену производњу, али су у понедељак упозорени да се пожар шири северно од града брзином од 30 до 40 метара по минуту.

Иако се ради на обнављају струје, воде и других основних сервиса у Форт Макмарију, премијерка Алберте Рејчел Нотли изјавила је да још нема услова за повратак становништва јер је пожар и даље јак и јер је свуда густ дим.

Индекс квалитета ваздуха у том граду је 38, далеко више од најопаснијег степена 10.

Форт Макмари је један од најважнијих привредних центара у покрајини Алберта, који се развио захваљујући богатству уљног песка из којег се добија нафта. Процењује се да ће блокада експлоатације извора нафте у тој области довести до велике штете за Канаду чија је нафтна индустрија већ тешко погођена падом цене нафте у последње две године.

Бета

Више Информација и ВИДЕО

Бањалучки бискуп Фрањо Комарица упоредио је страдање на Блајбургу са догађајима у Бањалуци током протеклог рата у Босни и Херцеговини.

"Ми смо овде Блајбург. То је мука и то сам желео у Блајбургу да поручим", рекао је бискуп Комарица после састанка са председником Хрватског сабора Жељком Рајнером, одговарајући на питање новинара из Републике Српске зашто је 14. маја ишао у Блајбург где је, како је пренејела Хина, предводио мису.

"Људи, шта ви говорите овде? Дођите у Бањалуку па видите, тамо је Блајбург. Где су Бањалучани, зашто су они побијени, зашто је њима одузето право на идентитет? Немају право на своје родно место. То је Блајбург за мене", рекао је Комарица.

Хрватска агенција преноси бискупове речи да је "заборав о злочинима, где год они били почињени, понављање једном почињеног зла". Он је, такође, наводи Хина, рекао да се "данас на тај начин покушавају да забораве прогони из Бањалуке, баш као што се деценијама покушавала да игноришеи истина о Блајбургу".

"Онај ко то прећуткује, тиме показује своје право лице", додао је Комарица.

Хина преноси да је и Рајнер рекао како су "неоправдана настојања да се истина прећуткује под било којим изговором".

"Без истине нема ни помирења, јер помирења нема у томе да живимо у лажи, поготово када се ради о стварима које су прошлост од пре 70 или 75 година и посебно када се ради о стварима које су историјски јасне и доказане", навео је Рајнер додајући како "све недужне жртве заслужују подједнако поштовање".

Блајбуршком трагедијом назива се страдање припадника НДХ и других поражених војних формација у Другом светском рату, као и цивила. Они су хтели да се предају савезничким снагама, али су их оне предале југословенској војсци.

У политици кључну улогу има сива зона у којој се уз помоћ вишка амбиције, мањка идеала и обиља нечисте савести, формира фигура прелетача, омиљеног опозиционара или тајног подупирача власти у зависности од тога која је од ове три улоге властима потребна

Седнице парламента су свуда у свету огледало политичке културе и демократије. Ако је тако, онда ће будући српски парламент, репрезентативнији од претходног, за који се већ спремају хаљине, фризуре и одела, бити огледно добро будуће српске политике, лице наших нових нетрпељивости, прегрејаних страсти и сасвим сигурно одсуства толеранције. 

Допринос томе свакако ће дати неки нови али и неки стари, проверени, актери који су већ показали да у српској политици власт и опозиција нису баш два сасвим паралелна света, која се нигде и никад не додирују. Између њих увек је постојала она сива зона у којој се уз помоћ вишка амбиције, мањка идеала и принципа и по могућности обиља нечисте савести, формира фигура прелетача, омиљеног опозиционара или тајног подупирача власти, у зависности од тога која је од ове три улоге властима када и где потребна. Баш онаква фигура какву је нацртао локални јунак ових избора, двадесетпетогодишњи Лука Максимовић, аутор грађанског пројекта Бели - Само јако, из Младеновца, који је кроз сатирични лик Љубише Прелетачевића успоставио прототип српског политичара - бахатог, поткупљивог и лицемерног.

Али, да не бежимо много у фикцију кад нам је стварност тако издашна. Зар српски радикали који се ево враћају у парламент нису, још ономад, у време репресивне владавине Слободана Милошевића добро савладали улогу скривене претходнице за испробавање будућих одлука власти и увежбали до перфекције како се као „опозиција“ ударнички обрачунава с опозицијом, претварајући притом високи представнички дом у арену за ниске страсти.