Занимљивости

Можда ћете рећи, онако у себи, како је ово још један у низу саветодавних текстова од којих вам се диже коса на глави. Ако је тако, пронађите неку другу тему, као на пример како имати лепше трбушњаке или новости из света науке и технологије... Ипак, ако мислите да овакви савети могу послужити како би се односи са вашом драгом подигли на виши ниво, онда сте на правом тексту.
Дакле, живот удвоје може бити једноставнији – ако се потрудите да схватите које су то заправо поруке које вам она шаље, а шаље их, и то непрестано.
Нежност
Код ње се не своди све на секс, женама недостаје нежност и разумевање, осећај да их слушате и чујете, јер то за њих значи да их поштујете. Као и мушкарцима, и женама недостаје оно што је присутно по правилу само на почетку везе. Пажња, истраживање, експериментисање, али немојте одмах прионути на уврнуте игре, осим ако вам у разговору не скрене пажњу на нешто из те категорије. Ако вам се секс претворио у рутину, а знате шта се под тим мисли, можда није довољан један комплимент, брзинска масажа или пољубац у пролазу. Можда би требало да покушате с разговором, нежношћу и једноставно слушајте оно што вам каже.

Да ли човек стварно користи само 10 одсто мозга? Да ли је већи мозак и интелигентнији? Чују ли слепи боље од оних који виде? И зашто не можемо из главе да избацимо мелодију која нас нервира?
Британски "Дејли мејл" објавио је занимљиве делове из књиге неуролога Сандре Амот и Сам Ванга који разоткривају неке од уобичајених заблуда.
- Иако половина човечанства мисли да користимо тек 10 одсто мозга, у стварности свакодневно ипак користимо цео мозак. Чак и најмањи задаци подстичу активност по целом мозгу. Људима се, међутим, мит више свиђа јер нуди наду о томе шта бисмо тек могли кад бисмо користили осталих 90 одсто мозга.
- Зевање повезујемо с поспаношћу и досадом, али оно заправо помаже буђењу можданих активности. Улазак ваздуха у плућа и кисеоника у крв чини нас буднијима.
- Да слепи боље чују је мит а чињеница је да слепи боље памте. Након тестирања слепих особа, уочено је да нису ништа бољи од осталих у детектовању слабих звукова.
Слепи људи пак имају бољу меморију. Будући да не могу да се ослоне на вид, морају непрестано да се ослањају на сећање, што изоштрава капацитет мозга за меморисање.

Група канадских научника открила је да лек против сексуалне дисфункције „вијагра” (Виагра) америчке фармацеутске компаније „Фајзер” (Pfizer) не решава само проблем импотенције, већ да има позитиван утицај и на рад срца. Током истраживања, чији су резултати објављени у „Годишњаку Америчке академије наука”, констатовано је благотворно дејство „вијагре” на мишеве оболеле од мишићне дистрофије. То генско обољење погадја једно новорођенче на њих 6.000, а карактерише га прогресивна дегенерација мишића за контролу покрета тела, која индиректно утиче на рад срца. „Претходна истраживања су показала да срце мишева погођених мишићном дистрофијом не функционише тако добро као срце здравих мишева”, рекао је коаутор канадског истраживања Базил Петроф.

Крава којој је име Чили, висока метар и 98 центиметара и тежа од једне тоне, највероватније ће ући у Гинисову књигу рекорда као највећи примерак ове животињске врсте у Великој Британији.
Радници прихватилишта за животиње "Ферне енимал сенкчуари" у Чарду у Енглеској, где је смештена Чили, контактирали су одбор Гинисове књиге рекорда, који тренутно утврђује да ли је она заиста највећа крава у Великој Британији.
Крава, која је готово висока колико је и дуга, живи у овом азилу, када су је власници оставили на прагу уточишта као теле од шест дана.
Чили је за девет година нарасла толико да особље прихватилишта сматра да ће оборити рекорд као највећа крава у Великој Британији.
"Чили је увек била већа од осталих. И сад се истиче са својих 1,98 метара висине", рекла је Наоми Кларк, званичник центра за животиње.

Jeдaн aкт бритaнскoг сликaрa Лусиjeнa Фрojдa прoдaт je нa aукциjи у Њуjoрку зa 33,64 милиoнa дoлaрa, чимe je пoстaвиo нoви рeкoрд зa нeкo дeлo живoг умeтникa, jaвилe су свeтскe aгeнциje. Сликa унукa Зигмундa Фрojдa, пoд нaзивoм 'Benefits Supervisok Sleeping' iz 1995, predstavlja Sju Tili zvanu 'Velika Sju' збoг импoзaнтних oблинa, кaкo дрeмa нa кaучу. У сaoпштeњу aукциjскe кућe 'Кристи' нaвoди сe дa je рaниjи рeкoрд држaлa jeднa скулптурa aмeричкoг умeтникa Џeфa Кунсa кoja je прoшлe jeсeни нa aукциjи у Њуjoрку дoстигaлa цeну oд 23 милиoнa дoлaрa.

Мада му је већ пет деценија ликовна уметност основна животна преокупација, академски сликар Ратко Шоћ често се лати и пера да би своја размишљања и део животне филозофије прибележио у стиховима, афоризмима или лирским записима. Своје бритке сатиричне мисли је преточио у неколико збирки афоризама, а мало ко зна да је овај Врбашанин аутор стихова за једну од најлепших војвођанских музичких романси „Осам тамбураша“. Многи су уверени да је она плод наслеђа изворног војвођанског старог градског музичког стваралаштва, а не дело „ђетића“ рођеног и одраслог на Цетињу.
Песму „Осам тамбураша“, по којој је годинама био препознатљив чувени оркестар славног мајстора тамбурице Јанике Балажа, и музички је осмислио, опет, Црногорац – Милорад Миња Вучетић, сада већ почивши композитор, који је највећи део животног и радног века провео у Врбасу. И текстом, аранжманом и музиком – говорио је често Јаника Балаж – ова романтична песма о Дунаву, жени, љубави и боемији, „сјајно и складно обједињава сензибилитет панонског простора, титраје медитеранске топле климе и горштачког црногорског поноса“.
– Песму сам прибележио једне летње вечери 1975. године док сам седео на тераси Петроварадинске тврђаве и уживао у музици т оркестра Јанике Балажа.

У Нишу је одржано такмичење у припремању старих, заборављених јела српске националне кухиње, које је окупило 67 екипа, које су поставиле исто толико трпеза. Неколико хиљада Нишлија обилазило је столове и запиткивало како се која ђаконија зове. Није то био само празник за стомак, већ и за очи.

Послужење за госте: специјалитете је дегустирало неколико хиљада Нишлија Белмуж, познати сврљишки специјалитет побудио је посебну пажњу, али рецепт нико није сазнао, јер су га кулинари из екипе која га је припремала чували као највећу тајна. И на другим трпезама било је оригиналних јела. На једној је био виноградарски, на другој славски, трећој ловачки, четвртој жетелачки ручак... „Нисмо ни знали да пасуљ може да се спреми на хиљаду начина”, коментарисао је млађи брачни пар обилазећи трпезе и чудећи се колико разних јела има од пасуља.

Прави хит међу Рускињама постала је "Дамскаја", или вотка за даме. Пиће чија је производња почелa крајем прошле године већ се сматра незаобилазним делом стила у свету новопечених гламурозних и пословних руских жена.
У Русији се годишње прода вотке у вредности од 15 милијарди долара, а број алкохоличара, међу којима је све више жена, према незваничним подацима, премашује 10 одсто укупног броја становника. Лекари, наравно, не деле ту врсту одушевљености произвођача са женским конзументима специјалне вотке и страхују да би популаризација тог пића могла да доведе до новог таласа алкохолизма у земљи.
Нови алкохолни производ за даме кошта на руском тржишту око 300 рубаља (12,5 долара) и продаје се у бољим маркетима у већим градовима. Циљна група су успешне, образоване жене које имају довољно новца да приуште себи такво задовољство.

Иако је "Дамскаја" прескупа за обичну Рускињу, произвођач очекује да ће до краја године продати око два милиона боца тог пића. "Дамскаја" вотка се прави у аромама ваниле, бадема, или са укусом класичне вотке.

 Каткад, у кафанама, средовечни Милановчани заподену приче о својим старим, добрим професорима. Већина јунака тих прича нису одавно међу живима, али– човек живи докле год је о њему жива прича.Најпознатија анегдота о омиљеном професору руског језика Љубу Шарчевићу потиче из ресторана хотела „Шумадија”. Пошто је професор ручао, позвао је конобара:
– Молим вас, ако сам ручао, наплатите, а ако нисам, донесите ми да ручам и наплатите.
Милановчани се овог професора сећају с великим поштовањем, а оно не мањка ни када описују нову (не)згоду. Пре „доласка” асфалта, на улицама је, при топљењу снега, знала владати бљузгавица, па су поједини професори долазилидо школе у каљачама. Једном, после часова, професор руског је узалудно покушавао да навуче своје каљаче.
– Шта се то, колега, мучите? – питагадиректор гимназије Кићовић, такође професор „старог кова”.
– Не успевам да обујем каљаче и кренем кући – одговори он.

– Опростите, а чије су вам то на ногама?
Пензионер Бранко Настић, некада и сам професор, још се сећа давног путовања у Београд и натраг.

С првим мраком, у петак, уочи Лазареве суботе, по кикиндским сокацима домаћини су палили ватре,око којих су се окупили и стари и млади. Баке кокају кукуруз, мушкарци се чашћавају ракијом и вином, а омладина прескаче ватру, звану „лазарица”. Некада се веровало да се прескакањем упаљених снопова тулеја, протерују зли дуси, вештице и болест.
– Ради се о паганском обичају, који је нарочито негован у Војводини. Негде, као што је случај са Кикиндом, он се светковао чак и у време комунизма! Када сам био млад, а сада ми је 59 година, у првим вечерњим сатима паори би износили тулеј. Најчешће су по два-три домаћинства палила заједничку ватру. Око ње су се окупљали укућани и комшије. За децу би се правила посебна, мала ватра, како би је сами прескакали. Најмлађима су помагали родитељи, тако што су их пребацивали држећи их испод пазуха. Главну реч су водили момци и девојке, који су се такмичили ко ће прескочити највећи пламен. Била је то, наравно, прилика да се мушки покажу и изборе за наклоност девојака – испричао нам је Бранислав Зарић, кикиндски адвокат и гајдаш.