Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Мада му је већ пет деценија ликовна уметност основна животна преокупација, академски сликар Ратко Шоћ често се лати и пера да би своја размишљања и део животне филозофије прибележио у стиховима, афоризмима или лирским записима. Своје бритке сатиричне мисли је преточио у неколико збирки афоризама, а мало ко зна да је овај Врбашанин аутор стихова за једну од најлепших војвођанских музичких романси „Осам тамбураша“. Многи су уверени да је она плод наслеђа изворног војвођанског старог градског музичког стваралаштва, а не дело „ђетића“ рођеног и одраслог на Цетињу.
Песму „Осам тамбураша“, по којој је годинама био препознатљив чувени оркестар славног мајстора тамбурице Јанике Балажа, и музички је осмислио, опет, Црногорац – Милорад Миња Вучетић, сада већ почивши композитор, који је највећи део животног и радног века провео у Врбасу. И текстом, аранжманом и музиком – говорио је често Јаника Балаж – ова романтична песма о Дунаву, жени, љубави и боемији, „сјајно и складно обједињава сензибилитет панонског простора, титраје медитеранске топле климе и горштачког црногорског поноса“.
– Песму сам прибележио једне летње вечери 1975. године док сам седео на тераси Петроварадинске тврђаве и уживао у музици т оркестра Јанике Балажа.

Настала је у даху, стихови су просто навирали, па занет том музиком и атмосфером готово да сам ускликнуо „зауставите Дунав и казаљке старе, ово је песма моја и река моје наде“. Тако је настао и наслов, будући да је тај оркестар и тада имао осам чланова, баш као и данас – објашњава за „Политику” Ратко Шоћ, који је своје стихове касније преточио и у слику „Зауставите Дунав“, а управо је привео крају и рад на триптиху „Осам тамбураша“, специјално за предстојећу изложбу поводом његове јубиларне педесете годишњице сликарског рада.
И песма и слике инспирисане Дунавом, као и Петроварадинским ноћима и звуцима тамбурице, део су Шоћеве уметничке личности и раскошног духовног наслеђа понетог из родног краја. Средњу уметничку школу завршио је у Херцег Новом и стицао и усавршавао сликарско умеће на примерима Петра Лубарде, Мила Милуновића и Дада Ђурића, друговао је повремено и са Данилом Кишом, али и са многим другим великанима ликовног и књижевног стваралаштва на просторима некадашње Југославије. Дипломирао је у међувремену на Академији ликовних уметности у Новом Саду, боравио на студијском усавршавању у Риму и Мадриду, излагао у земљи и иностранству, добијао значајне стручне награде и признања, а по свим досадашњим оценама критике и публике, оставио је снажан траг у сликарству друге половине прошлог века, не само у Србији већ и знатно шире.
П. Копривица