Прилози

Овај текст лако би могао да понесе и наслов: Евроазијска будућност или проевропско ишчезнуће? Дебакл српског спорта у Лондону одраз је државног посрнућа. Зато је свака парцијална стратегија, била она косовска, сутра спортска, образовна, социјална или економска, бесмислена без општег државног консензуса као темеља опште националне стратегије
У време Олимпијаде у Лондону, мало људи зна да је дух модерног олимпизма зачет на подручју данашње Србије. Било је то 1880. године, када је племић Лајош Вермеш, о свом трошку, организовао прва олимпијска такмичења и изградио прво право олимпијско село поред језера Палић.
Касније је Вермеш постао дворски мајстор и учитељ мачевања краља Александра Обреновића, приказавши Београђанима први пут и фудбалску игру, а верује се да је Пјер де Кубертен, инспирисан његовим олимпијским подвигом, осмислио и реализовао до краја идеју обнове модерне Олимпијаде.
Али, историја није тема овог коментара. Сви су лако приметили да су од најављених десет олимпијских одличја, Срби до сада успели да освоје свега два и то у једном једином спорту, са бледим изгледима да се домогну још једне или две медаље.
Зашто спортска нација, како Срби себе доживљавају, бележи све лошије резултате на спортским пољима? Како то да је европски пут Србије толико супротан економском, спортском, социјалном и политичком развоју Србије, а да његови промотери упорно причају управо о развоју као свом главном циљу?

Већ на почетку друге недеље Игара велики број спортиста из Србије неславно завршио такмичење. Уместо да пруже највише, необавезно су отпутували о трошку пореских обвезника
Гесло ”Важно је учествовати” Пјера де Кубертена, оснивача модерних Олимпијских игара из 1896. године, одавно је прегазио сурови професионализам. И тада је, а посебно сада, следио додатак: ”али и победити!” То многи, па и наши најбољи спортисти, као и челници Олимпијског комитета Србије, још изгледа не схватају.
Олимпијска виза свима гарантује учешће на највећој светској смотри, али је истовремено и обавеза да се баш ту, у судару са најбољима, покаже и највише, најбоље, а не да се (о трошку пореских обвезника) путује туристички. Тога је било и на претходним Играма, а понавља се и сада у Лондону.
Зар је могуће да то у 42. години не схвата и Драгутин Топић, још актуелни јуниорски светски рекордер и некадашњи европски шампион? Или његова супруга Биљана Топић, четврта са СП 2009. у троскоку. Ипак, три покушаја Топића на почетној висини у квалификацијама, 216 центиметара, не може да се назове никако другачије него дебаклом! Норма за финале је била 232, његов скок који га је одвео у Лондон вредео је 228 центиметара, а на Играма је три пута рушио летвицу коју су поједини такмичари прелетали у тренеркама!
Биљана Топић са два преступа и једним неубедљивим скоком ни најмање није оправдала одлазак на ОИ. Мада је и то боље него пре четири године у Пекингу, где је сва три пута преступила. Марина Мунћан је у квалификацијама на 1.500 метара трчала у понедељак пет секунди спорије него што јој је најбољи резултат сезоне!? Па, зар не би требало да је обрнуто, да се лични лимити померају тамо где је најважније, пред очима целог света, на такмичењу због којег се тренира, за које се живи?

Појављивање председника Српског демократског форума из Загреба, Вељка Џакуле на прослави обележавања 17 година од акције "Олуја" у Книну и даље изазива огромну пажњу у региону, а већина организација Срба из Хрватске је најоштрије осудила овај чин.
Најдаље је отишао директор Документационог центра Веритас Саво Штрбац који потез Џакуле оцењује као "један од најподмуклијих у новијој српској историји".
- Џакула је због свог егзибиционизма и покушаја да добије "пет минута славе" Србима из Хрватске забио ћускију у леђа. Несхватљиво ми је да је неко добровољно отишао на прославу "Олује" и поред чињенице да је ове године највероватније последњи пут да се тај датум слави и као двоструки хрватски државни празник - каже огорчено Штрбац који је за разлику од Џакуле присуствовао парастосу у Бањалуци.
- У ситуацији када је Хашки трибунал акцију "Олуја" означио као део удруженог злочиначког подухвата, а Србија у својој контратужби за геноцид овај догађај апострофира као кључни, од свих Срба се нашао Џакула како би Хрвати коначно рекли да су Срби признали легитимност и правичност акције са којом су протерали 220.000 и убили више од 2.000 Срба. Страшно - каже директор Веритаса.
Током јучерашњег дана саопштењем се огласио и Милан Родић, председник Српске Народне Странке у Хрватској који је Џакулу оптужио за везе са тајним службама, али и злоупотребу 250 милиона долара хуманитарне помоћи, које су добијене захваљујући америчким фондацијама.

Разне групе готово делиричних мушкараца на скупу у Чавоглавама у Хрватској на сваких неколико секунди кроз песме су дословно изражавале кољачке жеље, па посматрач није морао да буде српске националности да би осетио језу и престрављеност, преноси "Дојче веле" "атмосферу" са прославе хрватског "дана победе".
У Чавоглавама, где се јуче окупило око 70.000 људи да акцију "Олуја" прослави као "дан победе", орила се будница "Ој хрватска мати, Србе ћемо клати", чуо се усташки евергрин као "Ево зоре, ево дана", као и поскочица "ко не скаче - православац".
Немачки радио наводи да су се у Чавоглаве од раног јутра сливале реке аутомобила из читаве Хрватске и БиХ.
"Живописна прослава" коју је иницирао жестоким национализмом обојени певач Марко Перковић Томпсон, према оцени овог радија, одавно је прогутала званично славље које се одржава у Книну у режији локалних и државних власти.
Овогодишња прослава у Книну ће остати запамћена по чињеници да први пут није било националистичке реторике државних званичника нити помињања хашких оптуженика, истиче "Дојче веле".
Констатује да се, када је реч о званичној Хрватској, може рећи да ствари крећу набоље, али се поставља питање одакле после 17 година од завршетка рата толико народно одушевљење за Томпсонову прославу.
Шибенско-кнински жупан Горан Паук каже да је ово догађај "хрватства, а не усташтва", док је, како наводи, присуство иконографије и сличних ствари повезаних са НДХ "далеко од озбиљних размера".

Једни славе побједу, Срби тугују над властитом несрећом коју им је та побједа нањела. То је однос двије истине, два народа, једног хрватског и другог српског, точније Срба из Хрватске, мојих сунарадњака.
За Хрвате „Олуја“ је враћање хрватског територија под власт хрватске државе, то нитко не спори јер је у тим границама и међународно призната, али са собом донесе тешку тугу и авети смрти које су јахале просторима гдје живише Срби.
Настаде палеж, убијање невине старчади, пљачка, отимање туђе имовине и оно најгоре, протјеривање 250.000 Срба, грађана Републике Хрватске чија је судбина и прије била запечећена „Бријунским транскриптима“, највеће етничко чишћење иза Другог свјетског рата. Отјерани су да се не врате, што власт својим мајсторским смицалицама, оптужницама за побуну, спречавању повратка, дискриминацијским законима и дан данас ради.
Република Хрватска је на прагу уласка у Европску унију, али још увијек под мониторингом ЕУ, и још увијек у проблематичном дијелу поглавља 23, људска и мањинска права, што госпођа Пусић, министрица вањских послова РХ покушава ријешити путем господина Пуповца, који по канцеларијама у Бриселу прича како Срби у Хрватској живе лијепо и да им тече мед и млијеко, иако већ и врапци на грани тамо знају да су најугроженија национална мањина и грађани другог реда у Хрватској.
Али та вјеродостојност једног Србина није била довољна па је требало наћи још бар једног. И ништа у тим прославама једних и тугама и парастосима за своје погинуле других не би било чудно, свако од њих би остао код своје истине, да на ову прославу „Олује“ није дошао и један Србин, нажалост али само по занимању, господин Вељко Џакула.

Парастос настрадалима у војној операцији „Олуја” одржан је данас у цркви Светог Марка са које је патријарх српски Иринеј поручио да оправдања за такво безакоње и злочине који су се десили сигурно нема.
Парастосу, који је патријарх служио уз саслужење свештенства СПЦ, присуствовали су први потпредседник Владе и министар одбране Александар Вучић, начелник генералштаба ВС Љубиша Диковић, припадници ВС и бројни грађани, међу којима је био и руски амбасадрор Александар Конузин.
Партијарх је окупљенима рекао да се обраћа свима који су пострадали у једном „безумном времену” и додао да су пострадала наша браћа, сестре и деца, само зато што су били Срби и што су прихватали православну веру.
Они су, како је истакао, били не само прогнани, већ и страшно пострадали на том путу и бекству и тражењу спаса у Србији. Он је рекао да сећамо многих који су изгубили „своје животе и своје кости расули у крајевима Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације”, који су оставили своје домове у којима су вековима живели и оставили их онима који су им били непријатељи. А непријатељи су им били, драга браћо и сестре, хришћани који припадају једној цркви, западној цркви, против хришћана, који су припадали апостолској Источној паравославној цркви”, рекао је он.
Према његовим речима, тешко је наћи речи и оправдања за те страшне злчине који су се десили пре 17 година у „западним нашим крајевима или се касније десили у нашим јужним крајевима где су Срби као никада у својој историји пострадали”.
Он је оценио да је 20. век за Србе представљао век најстрашнијег страдања у њиховој „дуговечној историји”.

Политичка права српског народа, који живи у осам оближњих држава, била су током претходне године мања него у раздобљу од 2009. до 2011. од када Напредни клуб израђује извештаје о њиховом стању.
У току су међународне кампање против Републике Српске. Могуће их је препознати код злоупотребе захтева за равноправност мањинских народа БиХ – код пресуде Суда у Стразбуру по тужби Сејдић–Финци; у политизацији општинских избора у Сребреници, политици ЛДП-а у Србији, шовиниста у администрацији црногорског режима, појединих верских великодостојника исламске заједнице, у тежњи за ревизијом историје израженој у филму У земљи крви и меда и политичким заплетима који су му логично уследили.
Иако не уживају подршку великих сила довољну да угрозе Републику Српску, међународни протектори у Босни и Херцеговини и даље не заузимају неутралну позицију у односу на политичке представнике народа који живе у овој држави. Ове године укинута је Канцeларија међународног представника у Дистрикту Брчко. Верује се да је реч о кораку ка пуној политичкој еманципацији народа БиХ.
Федерација Босне и Херцеговине и даље дугује много новца Републици Српској. Српска је током претходне три године уложила 50 милиона конвертибилних марака у повратак избеглих и прогнаних, док Федерација БиХ није до краја инвестирала ни у те сврхе обећана три милиона КМ. Међутим, чињеница да се у РС вратила трећина избеглих, а да се у ФБиХ вратио тек занемарљиви број, не буди интересовање јавности ЕУ и САД. Коначно, станарска права у Федерацији БиХ нису враћена бившим припадницима ЈНА и Војске РС, упркос пресуди Суда у Стразбуру.
У Црној Гори српски народ и даље не ужива ни пуна права националне мањине. Споразум о језику фактички је умањио она права која је српски језик имао раније. Тако је он као језик већине у потпуности маргинализован.

Када крајем године Европска комисија проевропску Србију коначно и формално судари саму са собом на логичкој раскрници, код табле Брисел и Приштина лево – Београд десно, питање је на коју ће геополитичку страну Србију одбацити закони акције и реакције, државотворности и самопоштовања
Марти Ахтисари је можда девојка за све у Бриселу и Вашингтону, која уместо чипкастих ситница, бретела, парфема и халтера добије Нобелову награду, али нико не може порећи утицај његових радњи на (политичко) расположење у Вашингтону, Бриселу и Приштини. С тим што употребна вредност политичке девојке те врсте у Бриселу има цену, а у албанској заједници на Косову и Метохији статус тотема ком се ревносно жртвују истина и људски органи.
Ритуал жртвовања истине, заједнички је проевропском Београду, таман колико и албанским терористима, који су постали демократски партнери Брисела и Вашингтона, па преко њих посредно и званичног Београда. Марти Ахтисари, који је у питање јужне српске покрајине на свој особен, мешетарски начин умешан још од 1999. године, у интервјуу загребачком Вечерњем листу дословно је рекао:
„Aкo жeлe у Русиjу, нeкa иду тaмo. Никaкви уступци нису прихвaтљиви, ни у БиХ, нити другдe. Србиjи нe би трeбaлo дoзвoлити дa уђe у EУ дoк нe будe признaлa Koсoвo. Србиja je oдaвнo изгубилa прaвo нaд Koсoвoм. Oнa сe гoдинaмa лoшe пoнaшaлa прeмa Koсoвaримa".
Проблем Србије је што не памти ни 15. март ове године и лежерно-оптимистичну изјаву Божидара Ђелића, да постоји синергија, а не сукобљеност циљева и Европа и Косово. А већ је заборавила и еврооптимизам своје нове власти, изјаве да се наставља путем „и Европа и Косово“, чак и суботње смешно појашњење председника државе да је поред руског премијера седео „само због азбучног реда“.

Председник Еколошког покрета из Новог Сада, Никола Алексић упозорио је јавност да је у Србији, код Београда, постављен ХААРП антенски систем који представља "темпирану бомбу" за људску психу и климатске промене.
- Овај антенски систем је 3. маја, мимо знања јавности постављен у месту Бељина код Барајева, а ни ресорна министарства за одбрану и заштиту животне средине нису нашла за сходно да српској јавности саопште да је реч о опасном уређају који се налази на само 50 километара од главног града - каже Алексић.
Према његовим речима, јавност у Србији до данас није сазнала због чега је овакав антенски систем уопште постављен.
- ХААРП је ништа друго до електромагнетна контрола људске психе и то су чињенице, а не научна фантастика. Такво зрачење људе може да учини безвољним, мрзовољним или веома агресивним и пошто је то систем под контролом САД, оне би могле, без претеривања, да Србију униште у року од једног дана - тврди Алексић.
Форуми најчитанијих сајтова из Србије већ су пуни "теорија завере", али и најразличитијих објашњења на који овај антенски систем ради.
Некадашњи помоћник за стратегије и доктрине у Кабинету начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе, пуковник у пензији, Светозар Радишић је један од ретких официра који су упозоравали на опасност "неокортијалног рата" о чему је објавио и истоимену књигу.
- О Хаарпу сам писао још 1999. године, али за сада је премало информација да би се извукао закључак о могућем штетном утицају овог антенског система на становништво у Србији - каже Радишић и додаје да овакав систем заиста може да доведе до трагичних последица, али и да је на држави да све то провери како се не би створила паника међу становништвом.

Сателитски снимци показују да је током јула комплетан ледени покривач на Гренланду почео да се топи, што је стручњаке агенције НАСА оставило у потпуној неверици и чуђењу. Иако научна сазнања указују да се такве епизоде дешавају у периодима од око 150 година, експерти су ипак шокирани невероватном брзином топљења леда каква није забележена у последњих 30 година, од када је започело сателитско осматрање поларних области. Посебно је алармантна чињеница да се највећи део тог процеса одиграо у периоду од само четири дана (!), због чега су запањени научници тражили понављање снимања, сматрајући да је реч о грешци у функционисању сателита. Наиме, снимци од 8. јула су показали да је око 40 одсто леда на Гренланду претворено у влажну масу, да би већ 12. јула пристигли подаци да је процес обухватио чак 97 одсто покривача! Евиденција из протекле три деценије је показивала да се током јула топило највише 50 одсто леда, а архивски подаци да је последња епизода потпуног отопљавања била забележена још далеке 1889. године. Због тога је сасвим јасно зашто је "филмска" брзина тог процеса пренеразила експерте, који су били већ довољно забринути формирањем велике области високог ваздушног притиска која је на Гренланд "довукла" топлу масу са централног дела Атлантика.
Представници НАСА-е оцењују да су снимци забрињавајући и да ће врло вероватно доћи до осетног повећања прилива отопљене слатке воде у Атлантик, што би могло водити поремећајима у кретању Голфске струје и убрзању климатских промена. Међутим, експерти још нису сигурни да ли је реч о редовној периодичној епизоди која овог пута има своју специфичну "ексцесну" аномалију, или је можда реч о последици глобалног отопљавања и почетку неповратног процеса отапања гренландске ледене масе.