Елем, „српски Саво”, који није баш младић, а који се пре 2000. године никада није јављао по било којем питању о НАТО-у, одједном је експерт за НАТО. Успут, ту су били и неки савети у вези са продајом вишкова наших војних некретнина.
Елем, „српски Саво” каже да наша деца неће гинути у Авганистану, јер од 2011. неће ићи у војску. Војници су увек нечија деца, чак и када су професионалци под уговором, но слажем се да наша деца неће ићи у Авганистан. Јер за 2011. Американци су већ најавили и одлазак из Авганистана. Изгубљен рат, у који нема смисла да се иде последњи.
Друга теза нашег српског Саве јесте „да у овом тренутку Русија има далеко боље односе са НАТО-ом него ми, да је активнија од нас у Партнерству за мир и да је комитет НАТО – Русија врло активан, и да би наши грађани били изненађени чињеницама о њиховој сарадњи”. Мерити активност Русије и Србије у Партнерству за мир напросто је смешно, јер огромне су разлике у величини војних буџета и војске. Оно што може Русија, не може и Србија. Примарни интерес Русије и САД јесте спречавање случајног избијања нуклеарног рата и нормално је да око тога постоје интензивне консултације и везе. „Темељни акт о међусобним односима, сарадњи и безбедности” између НАТО-а и Русије из маја 1997. био је за Москву слаба компензација за ширење НАТО-а на земље некадашњег Варшавског уговора. Оснивачки акт је имао преамбулу у четири дела, у. „војној димензији” односа, НАТО потврђује „да нема намеру ни план за размештање нуклеарног оружја на територији будућих источноевропских чланица, као ни за смештање нуклеарних складишта, да нема никакву потребу за трајно размештање значајних борбених снага на територији будућих чланица”. Тада, 1997. године, и Русија и НАТО су повукли „црвене линије” које ни једна ни друга страна не смеју да пређу. За Москву то значи да ниједна бивша совјетска република не може постати чланица НАТО-а.
Москва је касније управо у вези са тим и преварена, балтичке земље ушле су у НАТО, а НАТО је отворио и војне базе у Мађарској, Бугарској и Румунији. Комитет НАТО – Русија у Бриселу није отишао даље од посматрача, дискретне обавештајне активности и необавезног разговора уз вотку.
И коначно, питање атомског оружја у земљама НАТО-а. У време хладног рата САД су имале више хиљада комада атомског оружја у 15 држава света, на Исланду и у Мароку без знања њихових лидера, написао је још Валтер Пинкус у „Вашингтон посту” од 20. октобра 1999. Француска није знала да су јој Американци у тада француском Мароку између 1954. и 1956. тајно сместили атомске бомбе. Мароко је био француски и шпански протекторат, о бомбама није знао ни Мадрид.
„Влада Исланда није била свесна присуства америчког атомског оружја на Исланду”, гласила је изјава Фридрика Џонсона, првог секретара амбасаде Исланда у САД за „Вашингтон пост” од 20. 10. 1999.
Године 1994. САД су признале да су тајно држале нуклеарно оружје од 1958. до 1965. у бази Тула на Гренланду, делу територије Данске која се увек залагала против атомског наоружања. Био је то политички скандал у Данској зван „Тулагејт”.
До сада се у проценама полазило од 180 комада атомског оружја у 13 ваздухопловних база у седам европских држава НАТО-а. Руководилац Информативног центра за трансатлантску безбедност у Берлину, Отфрид Насауер потврдио је у разговору за „Берлинер цајтунг” од 30. маја 2001. да су капацитети тих база предвиђени за 360 атомских бомби типа Б-61, а у још четири резервне базе до 66 додатних атомских бомби и да ће те базе бити оперативне до 2018. године.
Ипак, НАТО би Србији вероватно оставио слободу да сама одлучи хоће ли дозволити ускладиштење нуклеарног оружја на својој територији или неће. Јер, Саво ће се побринути да нас у то и убеди.
Са задовољством.
Мирослав Лазански