Управо је скромност, по мишљењу многих, главни разлог за велико поштовање које је патријарх Павле уживао у народу.
Без коментарисања појединачних случајева, којих има знатно више од два наведена, правник Жељко Которанин, познавалац црквеног права подсећа да су владике пре свега монаси.
– Због тога не би требало да живе у превеликом комфору, јер њихов завет сиромаштва и даље стоји, он није укинут тиме што је јеромонах постао владика. Толико угађање телу кроз комфор и раскош није, свакако, добро ни са духовне стране – каже Которанин.
Он наводи да је Девети помесни сабор донео изричиту забрану епископима да граде епископске дворове науштрб економије епархије, а та одлука је усвојена у време када су владике при манастирима дизали резиденције не ради подвижништва, него зарад сопственог удобног живљења.
– И владике и свештеници који тако поступају троше новац који су свети оци називали сиротињски новац, односно материјална средства намењена сиромашнима. Велика је неправда када се тај новац користи за угађање комфору владика или свештенства – каже Которанин.
Он истиче, да владичански двор треба да буде грађен у складу с временом, као и да одређена репрезентативност мора да постоји. У седишту епархије архијереј дочекује званичне делегације, државне, републичке, општинске, па и стране званичнике, представнике других помесних цркава.
– Резиденција не треба да буде таква да је се владика постиди, али довољно да се за протоколарне посете уреди и једна соба, да буде лепа и удобна. У сваком случају, примерена за такве посете – наводи Которанин.
Реч власништво ретко се или готово никако не помиње у црквеним канонима: кад је реч о црквеним непокретностима или добрима, на пример, замењује је реч управљање, објашњава наш саговорник. Канон осуђује када владика даје нешто што припада Цркви или то тестаментом оставља породици или ма ком другом.
– Требало би знати како да се одвоје црквене и личне ствари, а владика би морао начинити тестамент којим ће своје личне ствари распоредити наследницима. Око тога ко је власник имовине која се води као црквена, као владичански двор, на пример, постоје одређене полемике – да ли је то одређена епархија или Српска православна црква. Сматрам да би било правилно да ако надлежни архијереј управља добрима своје епархија, она њој и припадају – наводи Которанин.
Он, међутим, истиче да је сваки архијереј дужан да издваја одређена средства за потребе аутокефалне цркве, у овом случају српске Патријаршије, као и да даје новац Епархијском управном одбору, Синоду... Тај део који се издваја за заједничке потребе, под управом је Патријаршије, док је све остало под управом месног архијереја, објашњава наш саговорник.
– Епископ не може бити богатији на крају епископовања, него што је био на почетку, јер би то значило да је узео нешто што је црквено. Уколико би, међутим, он лично добио нешто на поклон или наследио некога, оца рецимо, само би за ту своту требало да буде богатији него што је био на почетку управљања епархијом – наводи Которанин.
Јелена Беоковић