„Гостовали смо у Федерацији и навијачи су нам свашта говорили, национално нас вређали. Онда су они долазили овамо, па су се наши навијачи понашали исто. То ми смета, али се навикнеш’’.
Стеван, дакле, не чита социолошке и политиколошке студије о дубоко подељеном друштву и држави, али их, ето, осећа и – навикава се.
И трајање Стеванове републике и српског друштва иде слично. У много чему РС није ни налик на ону пројектовану у Дејтону. Као један од два државотворна ентитета у БиХ, имала је своју војску, царине, тајну полицију и још штошта што данас нема. Више од педесет надлежности пренето је од рата до данас на ниво БиХ. Углавном је то било под страховитим притиском међународне управе. Седам међународних намесника, колико их је досад управљало Босном, повлачило је различите потезе, увек су их звали реформама, и увек су завршавали слабљењем ентитета. Чак су неки важни људи из међународне управе, након напуштања БиХ, објављивали књиге у којима су објашњавали стратегију како је било важно од ентитета отети „касу и све што је сила“’. Тако је отишла војска, једва сачувана полиција, као и индиректни порези који у буџетима чине више од две трећине укупног новца.
На челу Републике Српске променило се седам председника, осам премијера, седам састава парламента. Нема ни једне релевантне политичке опције која у неко време није била на власти и сви су прошли тог „топлог зеца“ међународне управе. Сарајеву нико није ваљао. За Републику Српску и они који у Сарајеву за себе воле рећи да припадају либералнијем политичком миљеу обавезно употребљавају цели спектар увредљивих назива – „геноцидна творевина“, „Република шумска“ и слично што је само полазиште за политичку платформу која подразумева укидање овог ентитета. Разлика је једино што неки мисле да треба применити стратегију „корак по корак“, а други би брже. Дабоме, то је креирало ситуацију да све политичке опције у Републици Српској као одговор понуде платформу за очување овог ентитета. И сад све озбиљне политичке опције овде говоре исто, а побеђују они за које бирачи верују да су најверодостојнији. Све то, разуме се, као коначан резултат има веома низак степен међунационалног поверења и озбиљно подељену државу БиХ.
И да не заборавимо Стевана. Он никад, као и већина вршњака овде, није био у иностранству, ако се изузму републике бивше СФРЈ. Република Српска, међутим, из сасвим практичних разлога, будимо отворени до краја, да сачува статус већ је отворила шест својих представништава у свету. Биће их још. Покушава се из бањалучке оптике на важним местима објаснити стање ствари у БиХ.
Стојановићи се и у материјалном статусу не разликују од другог света овде. Живе у малом бањском месту, Слатина, петнаестак километара од Бања Луке. Отац Драго је банкарски чиновник, мајка Борка однедавно без посла, пропало предузеће у приватизацији, кћерка Маја студент, а Стеван, рекосмо, средњошколац са фудбалским сновима. Тешко је, али се гура. Тако некако и Република Српска. Тешко је, али извесног економског опоравка има. Тако, рецимо, у прошлој години рецесије није забележен ни пад производње, ни пад бруто друштвеног производа. По становнику бруто друштвени производ је достигао око три хиљаде евра, просечна плата је око четири стотине евра. Кују се амбициозни планови, а они се, између осталог, темеље и на чињеници да су њени становници убедљиво најмање задужени на простору више Југославије. Спољни дуг по становнику је нешто изнад 700 евра.
Осамнаести рођендан Република Српска дочекује у прилично оштром сукобу са међународном управом, јер више не жели ситуацију у којој намесници намећу одлуке, законе, смењују легално и легитимно изабране. Размишља се о организовању референдума. Нестрпљивији би мало тврђе, чак и до реферндума о независности, а обично износе и овакве податке: Република Српска је површином већа од чак 31 земље чланице Уједињених нација, за пет хиљада квадратних километара већа од Словеније, два пута од Црне Горе, два и по пута од Косова, скоро као Македонија.
ДРАГАН ЂУРИЋ, посланик ратног парламента
Водио нас је страх
Некад офанзивни посланик, тада владајућег СДС-а, у ратном и првом послератном сазиву Народне скупштине РС, данас мирни књижар у Прњавору, без политичких амбиција, Драган Ђурић верује да ће тек озбиљна истраживања показати неминовност одлуке коју су донели српски посланици: „Једноставно, ми другог излаза нисмо имали’’.
- СФРЈ се распадала, разни свјетски центри су, из ових или оних разлога, у то били умијешани, а у парламенту БиХ српски посланици су у неколико наврата, и то у кључним стварима националног идентитета, били прегласани тадашњом муслиманско-хрватском коалицијом која је пријетила. Уз све то, ми смо имали на уму горко искуство страдања српског народа у два свјетска рата. Водио нас је, дакле, страх, тражили смо политички оквир за заштиту и тако је дошло до тог проглашења.
У први мах Српске Републике Босне и Херцеговине, а касније Републике Српске. Како се дошло до тог имена?
- О томе није било много дебате на самом засједању, мислим да је приједлог о том првом имену дошао из Српског културно-просвјетног друштва „Просвјета“. Од имена више нам је био важнији садржај и концепција заштите националних интереса. Дабоме, ту је било различитих погледа, али разлика у генералној линији није било, знали смо гдје идемо и шта хоћемо.
Да ли је то било проглашење самосталне државе, останак у крњој Југославији, прикључење Србији или република у оквиру БиХ?
- О свему том се разговарало и тада али и касније. Најразумнији, најстрпљивији су упозоравали да се жеље морају ускладити са општим међународним оклоностима.
И онда је дошао Дејтон, како сте то прихватили?
- Тешка срца, али смо знали да је то оквир у којем се живот мора наставити. Међутим, нисмо, или бар ја нисам био толико интелигентан да предвидим послијератни развој догађаја. Очекивао сам већу политичку стабилност јер је ријеч о озбиљном међународном мировном уговору и, дабоме, бржи економски опоравак.
Како данас видите Републику Српску?
- Из политичких збивања сам се искључио и о томе не бих. Брине ме, међутим, штошта друго. Ево један податак из мог Прњавора, а слично је у цијелој Републици Српској, чак 17 одсто дјеце рођене у рату и послије рата не уписује овдје први разред, одлазе и они и њихови родитељи у потрази за колико-толико бољим животом, најчешће у западне земље. Бојим се да смо те људе трајно изгубили. То видим као највећи проблем. То морамо зауставити, ако желимо будућност.
Бранислав Божић