Међу њима је чувени научник и проналазач Никола Тесла. Осим по проналасцима, био је познат и по мудрим изрекама, понекад чудним обичајима, причама о детињству. Издвајамо занимљивости које је Никола Тесла овековечио, сећајући се свог детињства.
Писао је: «Далеко да су ме сматрали глупим дечаком, ако је судити по догађајима којих се још увек добро сећам. Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са дечацима. Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од нас сребрњак. Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао: “Погледај ме у очи.” Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: “Не, нема више, ти не можес ништа да добијеш од мене, исувише си паметан.”
Једно краће време Тесла је радио у Централном телефонском бироу у Будимпешти. Почео је као цртач, али је убрзо испољио проналазачке способности, па је унапредио неке апарате и усавршио телефонско појачало. Теслине способности сагледао је и реално оценио Ференц Пушкаш, који је био руководилац одсека у поменутом поштанском бироу у Будимпешти. Препоручио је Тесли да се запосли у Паризу, у Едисоновој компанији.
Тесла је прихватио предлог Пушкаша и упутио се у Париз. О Паризу Тесла је написао: « Неколико дана по доласку у Париз, лутао сам улицама сасвим збуњен новим призорима. Било је много неодољивих и привлачних ствари, тако да сам зараду потрошио чим сам је примио. Кад је у Париз стигао Ференц Пушкаш и питао ме како се сналазим, одговорио сам му: "Најтеже је последњих двадесет девет дана у месецу".
“У школској учионици је било неколико механичких модела, који су ме интересовали и усмерили моју пажњу на водене турбине. Многе од њих сам конструисао и уживао у њиховом раду. Како је необичан био мој живот, може се видети из овог случајног догађаја. Мој ујак није марио за ову врсту разоноде и више пута ме је прекоревао. Био сам очаран описом Нијагариних водопада, који сам пажљиво прочитао, а у машти сам замислио велики точак који покрећу ови слапови. Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније, видео сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума.»
Међународни Радио Србија/Љиљана Синђелић Николић
Ауторска права Радио Оаза 2026