Живећи између оног што јесте и оног што је могло бити крећемо се у сивој зони полуистина и друштвеног шапутања. Нама се хране лични укуси и амбиције туђе несвести која мисли да зна шта ради. Стално трпимо нечијих пет минута. Уче нас они који ништа не знају, они којима је свет и њихов лични живот непознат. Туђе жеље жигошу ме, а време пролази и не пита никог колико је сати. У сталном сецирању и обдукцији живота примећујем стагнацију сопствене одрживости. Живот је постао слалом кроз иглене уши.
Размишљам о будућности своје деце. Како ће се снаћи у животу? Какви ће људи бити? Шта ћемо од њих направити ми и средина. Окружени смо родом негативне селекције. Полтронство и анусарење, признате вештине у овом друштву без стида и части доносе остварење позиција на друштвеној лествици, где није важно знање, где је важна сналажљивост. Опстају они који немају обзира према врлини, ласкавци, тетошари и други заташкивачи очигледне глупости. Доброта је сатерана у ћошак мишје рупе и чека тренутак да се појави у својој величанствености.
Где је правда док бранимо своје грехе, док жустро објашњавамо другом у лице шта у ствари хоћемо. Гаје нас да служимо и будемо захвални због нечег што би требало да се подразумева. Право на сопствени живот. Све пароле о неопходности друштвеног просперитета крију у себи жељу за личним бољитком оних који се за то залажу, јер овде живети поштено је тежак рад, пуно се ризикује,а мало се добија. Нуди нам се само сурогат од остатка обећања датог свима пре нас. Живот је симултанка са самим собом. Живимо ограђени нашим спекулативним мислима док одгађамо сусрет са решењем нашег питања. Овде сви живе у носталгији јер их мучи садашњост. У нашем животу нема кисеоника само задах учмалости. Све је мање талента, а велика је жеља за талентованошћу. Просечност се маркетиншки промовише у посебност. Где је наша истина ако је имамо? Стресем се при помисли да сам другачији, не више свој него свачији, да немам потребу ни за чим осим за оним што ми се даје. Бити спреман, бити будан, бити здрав, имати храбрости за знање, за распознавање , имати мудрост за бирање, док се око нас врши сортирање и програмирање, док нам се слобода на кашичицу нуди. Ми смо одране душе које траже милост да покрију своју беду.
Још увек имам где да спавам, шта да једем и кога да волим и задовољство да осетим раст новог живота у борби за своје место на овој планети, док у малој соби вртића упија смрад запршке.
У овим мислима сав снег очистих.
Цане Партибрејкерс
КОМЕНТАРИ НА ТЕКСТ