Прослава Јовановићевог јубилеја, свечано је почела на дан његовог рођења, 16.јуна ове године, изложбом “Слике Балкана” у Вршцу, коју је припремио Народни музеј у Београду у сарадњи с Градским музејем Вршца. Ова поставка представила је најзначајније Јовановићеве слике са којима је стекао највећу славу и значај као уметник, препознајући у то доба (19. век) широм света популаран оријентализам. Трећа изложба у оквиру прославе јубилеја, “Представе жене у стваралаштву Паје Јовановића”, најављена је за март 2010. године у Галерији Матице српске у Новом Саду, а обухватиће значајан тематски сегмент у свим фазама уметниковог стваралаштва. Анализа различитих модела приказивања жене треба да испита различите аспекте у приступу уметника тој теми. Обележавање јубилеја прати неколико публикација, укључујући и монографију “Паја Јовановић 1859-1957”, чији је аутор познати српски историчар уметности Никола Кусовац. То је уједно прва монографија о Јовановићу, а предвиђено је да током 2010. изађе и енглеско издање првог тома, са каталошким делом на ЦД-у, као интегралним делом књиге. Завршни догађај у оквиру обележавања јубилеја Јовановића биће стручни скуп, који ће се у јуну 2010. године одржати у Вршцу, а окупиће историчаре уметности и културе.
Паја Јовановић рођен је у Вршцу 1859, а сликарство је дипломирао на Уметничкој академији у Бечу. Познати сликар је први пут дошао у Београд 1910. године, на позив краља Петра И. О  сусрету са градом за који ће остати везан заувек, Јовановић је записао:
"За мало досаде на граници - преглед царине и пасоша - богато си награђен када воз са грмљавином протутњи савски мост, а Београд у зраку јутарњег сунца, као златом обасут појави се пред тобом... Али, по свој природи Београд је јединствен између две силне реке, град је сазидан на стрмој стени а на истој висини са градом лежи варош сама, као големи змај. - са градом као главом и силним трупом на гребену". И поред велике ангажованости и посла на свим странама света, Београд је остао град коме се увек враћао, на краће или дуже време. Умро је 1957. године у Бечу, а урна с његовим пепелом, по његовој жељи, пренета је у Београд.
Милена Глувачевић