Њеног супруга и још неколико комшија тада су зверски мучили и убили припадници Хрватске војске, којима је затим суђено, али су сви ослобођени незаконитом применом Закона о аболицији (који се не може применити на ратне злочине) тако што је ово масакрирање приказано не као ратни већ као злочин из ниских побуда. Уз то, починиоцима је „узето у обзир” што су то урадили „потресени падом Вуковара” и под утицајем алкохола. Још драстичнији је случај породице Милеуснић страдалој у истом погрому – после мрцварења убијени су супруга и кћерка, а он је тешко рањен и случајно преживео, а мора да плати 20.000 куна (близу 3.000 евра) судских трошкова, јер је такође изгубио спор с државом пошто су хрватски војници који су починили тај злочин ослобођени.
Да би се избегло овакво „двоструко кажњавање” жртава влада РХ је крајем маја,ове године,донела одлуку којом се отписују тако настали дугови према држави, али се и то показало без озбиљнијег позитивног ефекта. Наиме, како су правни стручњаци упозорили на округлом столу, том одлуком нису обухваћени тужитељи који су своје захтеве поднели судовима после 1996. године, а таквих има највише. Уз то, владина одлука о отпису таквог дуга извршиће се само оним тужитељима који повуку тужбу против државе Хрватске, чиме се родбина убијених цивила (ради се углавном о убијеним Србима) у ствари подстиче на одустајање од судског остваривања својих права. Јер, ту се претежно ради о особама у пензији и слабог имовинског стањакоји себи не могу да дозволе такав „луксуз” да се упуштају у спор с државом који ће најчешће изгубити, како то показује досадашња пракса.
На тај начин – упозоравају из невладиних организација које су организовале овај округли сто (Центар за суочавање с прошлошћу – Документа, Грађански одбор за људска права и Центар за мир и ненасиље из Осијека) – већ поремећени однос између заштите права појединца и остварења јавних и општих интереса заједнице овом „уценом” владе се још више нарушава.
Радоје Арсенић