Радио Оаза - У потрази за идејом

У потрази за идејом

2009.11.21

Изгледало је као да се са патријархом сахрањује и цела Србија. Јер патријарх Павле је био, између осталог, и отеловљење вековне српске чежње за националним избавитељeм. Био је последњи Србин којем смо сви веровали, како је написао у књизи жалости један Горан. Његов печат жртвовања и високе моралности најближи је срцу српског народа, његов живот од Хрватске, преко Косова, па до Београда део је свеукупне српске историје. Он је једини могао да премости јаз између политичких елита и народа. И зато је осећај губитка тако велик.
Дакле, где то живимо и куда то идемо? Да ли је масовно присуство младих људи на испраћају патријарха Павла знак кризе идентитета или је управо протеклих 20 година учинило да многи Југословени постану опет Срби? Презасићеност политиком, осећај немоћи што се демократија претворила у обичан ритуал и виртуелну игру за потрошаче, живот у којем се историја данас пише у потпуно другачијем стилу? Да ли су млади људи у Србији несигурни и збуњени, са чиме они данас да се идентификују? Масовни испраћај патријарха као побуна против ускогрудог друштва?
Јер које су то данас стратешке вредности Србије? Где је чаробни штапић неопходан грађанима Србије? Је ли то рад и марљивост у условима српске транзиције и када на дан испраћаја патријарха радници морају да седе на прузи код Лапова? Самопоштовање и државе и грађана, солидарност друштва, морална одговорност личности–појединца пред друштвом, чега се бојимо, шта то не желимо?

Све смо већ видели, све спектакуларне промене од комуниста до фашиста, од припадника тајне полиције до угледних писаца, све у духу времена,нових „открића” и Прустове тезе да је сваки човек многобројан. Да ли је онда дошло време да се распише конкурс–тендер за нову и најбољу идеју за Србију? Да се попуни простор док нас ЕУ не прими у своје редове. Или је та потрага за идејом заправо погубна мисао и да од утврђивања резултата тендера и нема неке користи? Јер народу на крају и не би рекли име његовог хероја. Пре тог тендера да утврдимо када је почела криза основних српских вредности: 1918, 1945, 1974, 1989... Наравно, ако смо сагласни да уопште постоји појам „српска идеја” или „српске вредности”.
Некада су основу српског система вредности чинила три кључна елемента: православље, територијално обједињавање и национална солидарност. У прошлим временима православље је било у кризи, јер како је још Достојевски упозоравао „ако Бога нема све је дозвољено”, а српска интелектуална елита дуго је била окренута атеизму. Да би се почетком осамдесетих година одједном вратила вери. Територијално обједињавање сматрало се решеним и у првој и у другој Југославији, јер су обе те Југославије биле једине државе где су сви Срби живели у једној земљи. Али не само сви Срби, већ и Хрвати, Црногорци, Бошњаци... Како се све то завршило и са којим све оптужбама за „велику Србију”, знамо. Национална солидарност, као трећи елемент српског система вредности, потпуно је изостала. Србија је забављена „фармама” и „великим братом”, светским концертима и премијерама, а део њеног народа на Косову нема струју, грејање, ни елементарну безбедност. Фарисејство нове класе? Министарство порока и врлина? Смоква која не рађа? Отрцане фразе, сумрак лидерства? Ни ватрогасаца, ни мислилаца. Колевка Србије препуштена је банди безбожника, мафијаша, наркодилера и подводача...
Духовни узлет на почетку прошлог века сведочио је о активном тражењу новог пута. Сада је Србија у идејном смислу готово на истој тачки на којој је била управо на почетку прошлог века. У ситуацији да трага за својим вредностима, да дефинише стратешке задатке. Јер улазак у ЕУ само је тактички задатак. Ниједан човек не воли да носи туђе ципеле, па тако и апсолутно наметање људима туђих вредности може да значи и гурање у стресно стање. Србија не сме да се одрекне целе своје историје, да започиње све изнова, пуко копирајући при томе Запад. Алгоритам повратка себи самима у ствари је пут продужетка српске историјске логике. Читава Србија гледа у Брисел надајући се да једног дана, када будемо примљени у ЕУ, ништа више неће бити важније од тога. Можда. Као крај понижавању, крај депресије, крај овакве транзиције. Оптимисти би рекли да се види светло на излазу из нашег тунела. Злобни песимисти на то би одговорили да је то заправо светло наилазећег брзог воза.
Етичке категорије више нису само апстрактни израз воље у себи и за себе, или категорички императив Имануела Канта, данашње схватање тога резултат је историјског искуства. Све што је велико и са удаљености може се видети. Више од 500.000 људи на испраћају патријарха Павла...
Мирослав Лазански

У потрази за идејом

Ћирилица

Карикатура недеље

Виц недеље

Временска Прогноза