
Зашто је Московски обласни суд управо сада осудио држављанина Србије Александра Ђорђевића на осам година затвора због шпијунаже у корист САД? Управо пред посету председника Русије Србији. Можда случајна временска коинциденција, а можда и није? У сваком случају, најмање две ствари јасно произлазе из ове пресуде нашем држављанину за шпијунажу.
Прво, да време шпијуна није прошло и поред Интернета и свих оних који громогласно тврде да у 21. веку „више нема војних тајни”. Ето, ипак их има. И као друго, грађани Србије традиционално имају већу проходност у неким „осетљивим” пословима у Русији, на грађане наше земље се у старту гледа са већим поверењем, па је и разочарење у Русији, када таква лица буду ухваћена у недопустивим актима, вероватно тим веће. То што је пресуда баш сада изречена и јесте нека врста поруке да више нећемо аутоматски имати такав „преференцијални” статус највишег поверења.
Из којих кругова долази држављанин Србије који је осуђен у Москви за шпијунажу у корист САД? Како је сакупљао информације о већином руском тактичком наоружању, то се највероватније ради о некоме ко је пре био запослен у српској војној индустрији, извоз-увоз, ко је некада радио у Москви и од раније имао добре контакте са руским произвођачима наоружања.
Као такав, и како је Србија била заинтересована за куповину система „арена”, али смо се одлучили и купили сличан, али нешто јефтинији руски систем „штора”, то је осуђени господин Ђорђевић имао одличан алиби да се интересује за систем „арена”. Јер, требало се одлучити, или „арена” или систем „штора” за 223 српска тенка М-84 и још 150 кувајтских тенкова М-84. А то није мали посао и господин Ђорђевић је сасвим сигурно шпекулисао пред руским директорима војних завода са тим бројкама тенкова који би у процесу модернизације могли да се опреме и системом „арена”. Да ли је био овлашћен да у нечије име то спомиње или преговара, или је то била његова самостална представа за Русе, још није познато. Но, врло је занимљиво како се у списку артикала за које је Ђорђевић показао интересовање није нашао и систем „штора”, а свако онај ко је дошао до података о „арени” могао је да има и податке о „штори”. Јер, „штора” је једноставнији и мање софистициран уређај од „арене”.
Сви остали системи које спомиње пресуда Московског обласног суда, дакле „блокада” и „хризантема”, добро би дошли војсци Србије, али господин Ђорђевић очигледно није мислио тако, па је све те податке продао једној другој, али много већој војној сили. Успут је испоручио и детаље о ракетном систему „искандер” којим је Русија намеравала да парира америчком ракетном штиту на територијама Пољске и Чешке.
И коначно шта је „арена”? Најкраће, ради се о систему активне заштите тенкова, систему развијеном у конструкционом бироу у Колумни, московска област, тренутно најмодернијем систему заштите тенкова у свету. „Арена” се састоји од вишенаменског радара, муниције за заштиту високе усмерености и тренутног активирања при одбрани од ракета, односно пројектила, разних сензора и компјутера, све у модуларној концепцији. Тежина система је око 1.000 кг, систем се напаја из мреже од 27 волти, а троши само један kW електричне снаге. Може се примењивати по сваком времену, за кружну одбрану тенка и у свим борбеним ситуацијама, када је тенк у покрету, или се према њему бочно креће противник. „Арена” је имуна на лажне сигнале и на електронско ометање, није осетљива ни на лет пројектила мале брзине у близини тенка. На испитивањима на полигону, од десет испаљених пројектила на тенкове Т-72 и Т-80, који су имали уграђену „арену”, осам лансираних пројектила је уништено. „Арена” увећава шансе за опстанак тенка у рату до четири пута.
Још само да сазнамо колико је пара за све те и многе друге податке добио господин Ђорђевић.
Мирослав Лазански
На слици руски тенк Т-80 са уређајем „Арена” на врху куполе