Већ од краја XИX века Француска ће постати први поверилац Србије, њеним кредитима ће после Берлинског конгреса бити изграђена прва железница у Србији и модернизована армија, а српска држава и војска ће преживети Први светски рат захваљујући војној, политичкој и економској подршци Француске чија морнарица је под командом адмирала Гепрата чак окупирала Крф да би на њему организовала смештај, опоравак и реорганизацију остатака српске војске после повлачења преко Албаније. Помало у сенци ових збивања ће остати резолуција француског парламента од 26. новембра 1915. године о пријему српских ђака и студената на школовање у Француској захваљујући којој је до 1940. године чак 33.000 студената дипломирало на француским универзитетима, читава генерација која ће постати окосница модерне, данас бисмо рекли европске грађанске класе у Србији и пресудно утицати на развој земље све до почетка шездесетих година када је сишла са јавне сцене.
Историја ће касније раздвојити две земље, Француска ће бити поражена и окупирана у трећем рату са Немачком за мање од сто година и после рата бити обновљена захваљујући визији генерала Де Гола, док ће Србија кренути у авантуру „Друге Југославије“. То ће учинити и да се две земље нађу на супротним странама историје.
Де Гол је узалудно молио Тита да поштеди живот Дражи Михајловићу у коме је француски генерал вероватно видео (иако га, по свему судећи, никада није срео) оличење оних војних и политичких врлина којима је и сам припадао. Кажу да због тога до краја живота није посетио Београд. Педесетих година Тито ће подржати алжирске устанике у њиховом рату против Француске, а први брод с југословенским оружјем намењеним ФЛН који је пресрела француска морнарица ће, случајно или не, носити назив „Србија“. Стара српска емиграција у Паризу и данас верује да је маршал то учинио намерно да би прекинуо нит француско-српских односа. Односи Београда и Париза пашће на најнижу тачку почетком шездесетих када је Београд признао независност Алжира због чега су, закратко, амбасадори две земље били повучени. Иако је данас мало Француза који ће јавно рећи да постоји паралела између југословенског признања Алжира и француског признања Косова 2008. године на примедбу да су та два случаја неупоредива спремно ће одговорити да је са Косова протерано четврт милиона Срба док је из Алжира протерано чак милион и по Француза и да „они који су били за независност Алжира не могу бити против независности Косова“. О некадашњим француско-српским односима данас сведоче још само споменик на Калемегдану и споменик Карађорђевићима на париском Порт де ла Мует, али и улице у Француској и Србији које носе називе из тог времена као и понека стара градска песма у Скадарлији.
Да ли је мит о француско-српском пријатељству превазиђен?
Данас је много оних који ће на ово питање одговорити потврдно: француски и српски војници су током деведесетих први пут пуцали једни на друге, током грађанског рата у Југославији антисрпска пропаганда била је веома снажна у Француској (нарочито су се истицали тзв. нови филозофи који су сматрали да је Милошевићева Србија наследница Хитлеровог Трећег рајха), а поједини савремени историчари (Гримел Жакињон, на пример) чак ће устврдити и да је Француска у Србији нашла „погрешног савезника“ који је везао руке њеној међуратној дипломатији и допринео слому 1940. године.
Недавно је угледни коментатор водећег француског недељника без устезања записао и да су Срби „нација криминалаца који, иако се нису покајали, намеравају да уђу у европски концерт“. Током боравка у Француској било је и оних који су ми саветовали да не инсистирам много на евоцирању веза из времена када је Србија била савезник Француске у рату против земље која је данас главни савезник Француске у изградњи модерне Европе, рату о коме се данас често говори као о „братоубилачком рату“ или „европском грађанском рату“.
Било је и оних који су мислили да је последњи француски председник који је држао до веза са Србима био Франсоа Митеран, али је и његов наследник, Жак Ширак, сматрао за потребно да стави до знања Борису Тадићу и Војиславу Коштуници да је управо он спречио бомбардовање београдских мостова 1999. године. Наравно, има и много Француза, нарочито старијих, који нису прихватали оптужбе против Срба, не само због мита о историјском пријатељству два народа него и зато што су у њима видели напуштање деголистичких традиција и подршке држави коју је Француска створила.
Независно од снажних осећања која су у Француској пробудили призори из рата у Босни, званични Париз никада није одустао од Србије: у Рамбујеу је покушао да спречи бомбардовање, после промене у Београду 5. октобра 2000. године није оклевао да на европски самит у Бијарицу позове Војислава Коштуницу и тиме пружи међународно признање новој српској политици као и да на самитима у Загребу и Солуну отвори врата Уније Србији и другим земљама Западног Балкана. Ибер Ведрин и Жак Ширак у то време су својим доласком у Београд охрабрили нови курс Србије. Француског министра спољних послова том приликом смо задиркивали питањем не плаши ли се да ће у Београду бити ухапшен и послат на издржавање дугогодишње затворске казне на коју га је осудио режим Слободана Милошевића. Ни после 5. октобра, међутим, у француско-српским односима није све ишло глатко: француски привредници су после заокрета у великом броју почели да долазе у Србију, али их серија неуспеха (нарочито афера с приватизацијом највећег српског произвођача минералне воде, неуспех француског пројекта аутопута Београд - Јужни Јадран, афера „Шинвоз“ и сл.) у томе обесхрабрила због чега су француска улагања у Србији до данас остала на скромних пола милијарде евра. Српски извоз у Француску достигао је две трећине увоза до 2007, када је Београд одустао од економске дипломатије и трговински биланс се поново окренуо на његову штету.
Укратко, историја, ма колико била славна, не може се поново написати, али историја може бити инспирација, понекад чак и улазница за будућност. Ни у најтежим данима грађанског рата у Југославији са улица у Паризу, Кану, Лиону и другим француским градовима нису скинути српски називи док на споменицима из Првог светског рата у Тијеу, Компијењу, Вердену и др. однедавно поново стоји српска застава.
Званични Париз нема дилема када је у питању ратификација Споразума о стабилизацији и придруживању Србије Унији, а француска дипломатија у УН, упркос томе што је Париз признао Косово, прошле године се уздржала да стави вето на српски предлог да се о томе затражи мишљење Међународног суда правде у Хагу.
Штавише, бројне агенције Уније од којих зависи европска интегација Србије и других земаља Западног Балкана данас воде француски функционери и без устезања се може рећи да ће успех европске оријентације Србије зависити пре свега од става водећих земаља ЕУ међу којима су Француска и Немачка незаобилазне.
Предраг Симић, бивши амбасадор Србије у Француској