Нестао је тај човек с обзора, залутао у лавиринту обећања, склупчао се у љуштури недођије. Није он револуционарни човек да то гордо звучи. Он је обичан, наш, домаћи, готово непрскани. Зато га и третирају као статистички случај, комад нечега, врећу кромпира, пореског обвезника који се не буни иако му је предак дизао буне због харача и неправди. Верује политичарима да ће му бити боље и кад остане без посла у педесетој години, јер не губи наду да ће да нам крене кад-тад. Тера инат себи а не оном ко га кињи, диже руку на ближње, пијан претуче дете, а кад се отрезни одлази на посао који му годинама није плаћен. Трпи увреде, шиканирања и злостављања… Ишчекивање одласка у редовну пензију претворено је у национални сан.
Ако је којим случајем несрећник који ради у државној управи, чему може да се нада? Да ли је међу оних десет хиљада спремљених за одстрел? Није ваљда такве среће. Да ли је међу дванаест хиљада, међу четрнаест хиљада? Има ли границе лицитацији људским судбинама. Поигравају се српски министри запосленима у државној управи као да је реч о сезонском воћу или поврћу. Још само да утврде критеријуме за дељење отказа. Нико не тврди да није потребно смањити број чиновника и уштедети неки динар, али начин на који се то недељама провлачи кроз медије је, најблаже речено, испод сваког нивоа људског достојанства. Замислите те људе како сваког јутра пред одлазак на посао гледају свој лик у огледалу и питају се ко су, шта су радили, за кога су агитовали, ко их је од политичара преварио… Многи од њих су били страначка база. Запосли своје у државној служби и обезбедио си једним радним местом најмање четири или пет гласова у ужој и широј породици. Ако не гласају за политичког послодавца, доћи ће неко други на власт и следи отказ. Зато се број чиновника стално повећавао уместо да се формирају тимови стално запослених професионалаца који ће сервисирати знањем и искуством страначке људе који се после избора мењају на функцијама, од општине до владе. Бирократија је у Србији тако постала најјаче бирачко тело, база, страначко упориште.
Стручњаци су израчунали да ће отпуштањем 14.000 чиновника држава да уштеди непуну милијарду и по динара (кад се одузму отпремнине и прилив за доприносе). У реду, дугорочно и то нешто значи, али чему толика халабука. Истовремено, готово незапажено пролазе информације о могућностима великих уштеда или упозорeња да Србија услед системских недостатака губи милијарде евра. То не интересује власт. Директор Управе за јавне набавке Предраг Јовановић рекао је недавно да се на јавне набавке у целокупном јавном сектору Србије годишње потроше четири милијарде евра (15 одсто БДП-а) и да је рационалнијим понашањем могуће уштедети 400 до 800 милиона евра годишње. Ако се има у виду да је прва транша кредита од Mеђународног монетарног фонда износила милијарду евра, онда је јасно шта би значила уштеда од 800 милиона евра.
Иначе, највеће трошаџије су јавна предузећа, али ко њих да контролише кад у управним одборима седе “делегати” странака на власти. Не гложе се странке тек тако после сваких избора за поделу плена у јавним предузећима. Власт која сама себе контролише, почев од начина управљања јавним предузећима до односа према извештајима о финансирању странака, огрезла је у корупцији.
Пети октобар, онај револуционарни, више се неће поновити. Шестог октобра је пропуштена прилика за лустрацију, а после девет година дошли смо у ситуацију да (се) питамо куда иде Србија. Прва асоцијација на помисао да нешто мора да се мења су избори. Наравно, и избори. Али пре тога ваља одговорити на питање да ли је промена што ће неки, већ виђени у власти, доћи на места ових садашњих. То није ни промена ни гаранција за бољитак. Испада да смо у зачараном кругу, у демократском безизлазу, у нимало случајно створеном поретку који гарантује привилегије малом броју људи, док је већини смртника препуштено да се „забављају” голим преживљавањем. Први сигнал да се нешто мења биће јачање поверења у институције система, у Народну скупштину и судство пре свих.
А до тада, да не буде баш све црно, радујмо се најави да ћемо од 1. јануара следеће године моћи да путујемо по Европи без виза.
Последњи нека угаси светло.
Срђан Радуловић