Постоје и сведоци, Срби који су били заточени у једном од два тамошња муслиманска логора и који су укопавали своје убијене рођаке и комшије”, каже члан Оперативног тима за тражење несталих лица РС Слободан Шкрба и напомиње да се још трага за посмртним остацима осам убијених старица.
У време када је извршен „унапред планирани покољ у свим трновским селима”, додаје Шкрба, на подручју Трнова и шире налазили су се и припадници ХОС-а, јединице која је носила назив „Речка пуковнија” којом је командовао Мирко Буноза, звани Хакала, што говори да су „хрватске оружане снаге од самог почетка деловале на подручју БиХ и, заједно са муслиманским хордама, вршиле најстравичније злочине над ненаоружаним и невиним српским цивилима”. Према његовим речима, на подручју Трнова 1992. године неке породице су „затрте”, јер су комплетне убијене, а без најмање по два члана и више остале су породице Бјелица, Поповић, Васић, Тешановић, Влашки, Мојевић, Тимотије, Кузмановић, Вукмановић, Кнежевић, Ивановић, Штака, Голијанин, Цвијетић, Кенић, Пржуљ и многе друге.
Ексхумација посмртних остатака брачног пара Васић, који су пренесени у Центар за обдукцију и идентификацију у Лукавици, обављена је без присуства лекара судске медицине, као и представника Међународне комисије за тражење несталих, што није изузетак кад су у питању српске жртве, али јесте противзаконито. „У наредби коју је, у конкретном случају, Институту за нестала лица БиХ упутила судија за претходни поступак Весна Јасенковић јасно је назначено обавезно присуство и лекара, а зашто се он није појавио то би ’неко’ морао да образложи”, сматра Шкрба који тврди да се „судске наредбе строго поштују само онда када се обавља ексхумација страдалих Бошњака”, што, закључује он, „само потврђује да се, свесно и намерно, наставља пракса различитог односа према жртвама”.
Давор Ковачевић