- Ја сам лекар у пензији. Нико ми није помогао. Мене нико ништа никад није питао. А о мени, мом оцу и нашој породици се пише свашта.
* Имате 82 године. Како се сналазите сами?
- Доброг сам здравља. Али, живим сама, и то ми понекад смета.
* Како ћете да реагујете ако државна комисија, ипак, пронађе гробницу вашег оца и остатке његовог тела?
- Видећемо, када се то догоди!
* Да ли одлазите у Ивањицу на гроб родитеља вашег оца, где би требало да генерал Михаиловић буде сахрањен када га пронађу?
- Не идем ја никуд. И немојте, молим вас, више да ме запиткујете! - рекла нам је госпођа Гордана Михаиловић и опет спустила слушалицу.
После тог кратког телефонског разговора, репортери "Новости" су пронашли и стан у коме живи ћерка генерала Михаиловића. Солитер у центру Београда.
На улазним вратима залепљен је украс у облику снежне пахуље. На месту плочице са презименом, хемијском је на парчету папира написано - Михаиловић. Прекидач за звоно облепљен је селотејп-траком. Куцамо. После неколико минута чекања, уместо улазних врата од стана, отвара се лифт. Излази Гордана Михаиловић, у кућној хаљини.
- Добар дан - обраћамо јој се љубазно.
- Не желим да причам ништа. Ништа! - гласно нас је предухитрила и у самој помисли да је било шта приупитамо.
У истом трену, одмахнула је руком, сакрила лице, вратила се брзо у лифт, залупила врата и отишла... Испоштовали смо њену вољу. Отишли смо и ми.
РАЊЕНА КАО ПАРТИЗАНКА
Гордана Михаиловић рођена је 12. фебруара 1926. године, као четврто дете Драгољуба и Јелице Михаиловић. Када је почео Други светски рат похађала је шести разред гимназије. После заточеништва у немачком логору на Бањици, са братом Бранком отишла је на Равну гору, да би се касније обоје предали партизанима. Ћерка генерала Михаиловића рањена је на Сремском фронту као партизанка.
После рата, Гордана је завршила медицински факултет и радни век је провела на дечјем одељењу КБЦ Звездара, као радиолог. Удала се, али брак није потрајао.
Никада није желела да даје изјаве за јавност.
ТАЈНУ НИЈЕ У ГРОБ ПОНЕО
Увидом у писма која је Крцуну и Ранковићу слао Никола Калабић, "Новости" дошле до чињеница које упућују да га је он издао. Из преписке у којој се потписивао као Слободан Ранковић, види се сарадња са Леком и Крцуном
Гроб Драже Михаиловића још није пронађен, али полако се склапају делићи слагалице око његовог хапшења. Највећа енигма ће, очигледно, до последњег тренутка бити, ко га је од његових најближих сарадника издао. Обимна документација, коју је из архива БИА прикупила Државна комисија, а у коју су "Новости" имале увид, донекле расветљава познату верзију УДБЕ да је главни "инсајдер" био Никола Калабић.
Велики део документације до које смо дошли чини преписка Калабића са Слободаном Пенезићем Крцуном, тадашњим шефом српске полиције, вођена неколико месеци пре и после хапшења Драже Михаиловића. Не баш случајно, један број писама четнички војсковођа Калабић потписивао је псеудонимом "Слободан Ранковић", користећи заправо име Крцуна, а презиме Леке.
Једно од првих писама, на петнаестак страна, Калабић је из затвора, децембра 1945, упутио шефовима ОЗНЕ. Он ту тврди да је четничка организација и даље веома јака и да има велику подршку међу народом у Србији и Босни.
- Мој додир са народом ме је апсолутно уверио да народ воли Чичу изнад свега. У питању су стотине хиљада грађана земље, почев од петогодишње деце до стараца и старица, јер је све то исувише тесно везано за организацију Д.М. - поручује у писму Калабић.
На крају, он комунистичким властима предлаже амнестију четника и национално помирење. У оригиналу, у писму стоји следеће:
- Славите победу коју сте заиста заслужили дугом и претешком борбом. Пружите руку братску мира Равногорцима, праштање свега што је било, без обзира како били ти грехови велики - базгранично праштање! Гарантујем чашћу, свом својом породицом и целим својим бићем да ћете праштањем, прекидањем борбе - убијања Д. М. људи, хапшења, пребијања и слично, постићи неколико хиљада пута већи резултат него продужење борбе.
Три Калабићева писма, из априла 1946, далеку су мање увијена. Из њих се прилично јасно виде назнаке да је Калабић пристао на сарадњу са тадашњим југословенским властима у гушењу равногорског покрета и имао одређену улогу у хапшењу његовог вође.
У писму датираном на 29. април 1946. Калабић пише Крцуну:
- Ових дана Миле је био код мене па ми рече да би за Марка (Александар Ранковић, прим. аут.) и тебе било страшно да се ствар са Д.М. хватањем не компромитује. Драги Крцуне, из новина сам јасно видео какав је обрт узео начин хватања
Д. М. Молим те као брата, веруј ми, а и реци Марку следеће: Са моје стране, из мојих уста, неће изаћи тајна о тој ствари. Тајна ће са мном у гроб отићи.
До дана данашњег остала је тајна да ли је Калабић заиста издао Дражу. Такође је непозната судбина самог Калабића, о чијој смрти је последњих деценија кружило више верзија.
ПОЗИВ НА ЂУРЂЕВДАН
У једном од писама Калабић се обраћа "драгом Крцуну", замера му што су прошла 22 дана од његове последње посете и позива га да заједно са Ранковићем дође на његову славу Ђурђевдан.
Марко Лопушина
- То је први део молбе. Други се тиче пара и спремања - печења прасета, колача, жита, свеће и др. Спремање би преузела брице нашега жена, која нема појма ко сам ја. Уколико Марко не би случајно могао доћи (посао је посао), ја бих те молио да ти обавезно будеш са својима (Милатовић - Владан - Мандић - Учо - Јеремић и др. за кога ти нађеш за сходно). Сматрам да сам од тебе лично толико заслужио.
ПОРОДИЦА: НИЈЕ ИЗДАО
"Новости" су недавно објавиле и репортажу о унукама и праунукама четничког команданта Николе Калабића који траже његову рехабилитацију:
- Отаџбина, краљ и ђенерал Дража биле су три светиње Николе Калабића, команданта Горске гарде Равногорског покрета. Сигурно не би склопио неки споразум са комунистима, који су му стрељали малолетног сина Милана - тврди Весна Драгојевић, Калабићева унука.
Д. М.