Наиме, заштита и очување културне баштине Србије, која је у свету препознатљива управо по богатој средњовековној архитектури као и по живописима изузетне уметничке и историјске вредности, обиман је и веома захтеван посао. На листи приоритета Завода за заштиту споменика културе јесу, свакако, културна добра из категорије од изузетног значаја у које спада и Манасија, задужбина деспота Стефана Лазаревића из 15. века, која се налази недалеко од Деспотовца.
– Манастир Манасија је један од великих и сложених манастирских комплекса који заиста захтева обимна истраживања и радове на заштити. Сврстан је у категорију споменика од изузетног значаја због својих историјских и архитектонских вредности, због храма који је посвећен Светој тројици и његовог изузетног живописа. Наравно, Манасија је карактеристична и по изузетном манастирском утврђењу које се састоји од чак 11 импресивних кула, међу којима посебно доминира донжон кула, познатија као Деспотова кула. На жалост, Манасија је остала као једна од последњих великих владарских задужбина која није у потпуности археолошки истражена – оцењује наша саговорница.
Како каже, са развојем методологије заштите нужно је било приступити поновним, веома опсежним археолошким ископавањима.
– Тек 2005. године смо поново започели археолошка ископавања, и то у манастирској порти. Та ископавања се још одвијају и претпостављамо да би за отприлике две сезоне она могла да буду у потпуности завршена.
Већи део манастирске порте сада је истражен, а у међувремену су нађени комади архитектонске камене пластике са манастирских грађевина. Крајем 2006. године откривена је и гробница деспота Стефана Лазаревића, у југозападном делу цркве, као што је било и очекивано. Након тога су изведени обимни радови на обнови припрате, а у плану су и радови на уређењу унутрашњости цркве.
Тим који сарађује на овим пословима чине, поред Гордане Симић која се стара о манастирском бедему и кулама, и архитекта Драгољуб Тодоровић, задужен за радове на манастирској цркви, потом археолог Марин Брмболић, који води археолошка истраживања, и Соња Послушни, задужена за радове на рестаурацији икона са старог иконостаса. Ипак, радови на фрескама тек предстоје. Најављен је пројекат за рестаурацију живописа који ће водити сликар-конзерватор мр Радиша Жикић. Очекује се да ће рад на живопису започети крајем 2010. године и трајати пет година, како би све било прописно очишћено и фиксирано.
Очигледно је да радови овог обима изискују огромна новчана средства.
– Док се сви сегменти радова не исфинансирају, не можемо очекивати претерано видљиве резултате у току једне сезоне – истиче наша саговорница. – Међутим, често ни сама средства нису пресудна за ток и брзину радова. Код средњовековних тврђава, велики проблем је и то што су често на веома неприступачним теренима, због боље одбране. Око њих је неопходно подићи масивне скеле, а ту је и проблем допремања материјала, зидови су дебљине преко три метра, тако да је реч о кубицима и кубицима градње…
– Требало би имати у виду да грађевинска сезона траје свега неколико месеци. Она је дакле, ограничена, ради се током лета, до касне јесени. Радови су специфични, потребно је усагласити радове свих колега. Потом, често немамо много извођача на располагању, који имају обучене мајсторе за извођење специфичних радова са каменом… Но, без обзира на проблематичне године скорије прошлости, радови су ипак сасвим добро одмакли, то сваки посетилац види – каже на самом крају наша саговорница.
Након опсежних радова који су у току, у плану је да се ово монументално средњовековно здање предложи за листу споменика светске културне баштине коју формира Унеско, на којој се већ налазе манастири Студеница и Сопоћани.
Гробница деспота Стефана – епохално откриће
Гроб ктитора деспота Стефана било је једно од најзанимљивијих открића у овом манастирском здању. Раније се веровало да је сахрањен у манастиру Копорин, крај Велике Плане. Ипак, након систематских археолошких и антрополошких истраживања и поступка доказивања аутентичности његових моштију, у који је била укључена екипа стручњака, не само из Републичког завода за заштиту споменика културе, већ и из других научних области, неоспорно је потврђензаједнички ДНК ланац оца и сина, кнеза Лазара Хребељановића и деспота Стефана.
Марија Андријашевић