Фогт је затупао теорију да је душевни живот човека у потпуности одлсликан у јединстеном крајолику мождане коре. На основу натпросечне величине мозга и масовног присуства пираминдних ћелија, Фогт је извео закључак о Лењиновим натприродним асоцијативним капацитетима, тако да га је назвао атлетом асоцијација.
Премда су све ове теорије касније оповргнуте, сетио сам се да сам некада давно чуо да се исти поступак примјењивао и у случају масовних убица; дакле, да се покушавало изнаћи да ли постоји нека посебна вијуга, нешто у саставу мозга што би указивало на законотост, на поновљивост структуралне форме код одређене групе људи. Упитао сам се да ли би се ово могло примиенити и на коцкаре, хипохондре, вечите нежење, вечите заводнике или можда вечите емигранте... Вечите емигранте?!?
Овај појам је непознат... А не би требао бити, јер све више верујем да би се требала дефинисати и ова категорија људи. Људи који се непрестано некуда селе и увијек верују да је срећа тамо где нису они; да је следеће место боравка увек боље од претходног док и ово следеће не постане претходно. Људи са крхким и уздрхталим нервним системом, нездравом склоношћу за маштањима, јалове бунџије који не подносе ауторите и у свему око себе виде неправду, лаковерне наивчине и људе који су изгубили сваки осјећај припадања једном простору.
Тешка срца признајем да и сам припадам тој категорији људи. Моје немирно срце емигранта увек је маштало о далеким егзотичним просторима са жестоким зимама и врелим љетима, о искреним, солидарним сународницима, невидљивим политичарима, савршеним школским и здравственим системима, хуманим радним условима који су били тамо далеко, далеко негде ... Иза седам гора и седам мора...
Сећам се како сам 6 месеци пре доласка у Канаду пуштао браду и носио качкете и покушавао да делујем мало дивље - канадски. Већ сам осећао како ми ветар брише по од сунца и студени препланулом лицу, како ми се иње хвата за браду, а ја дубоко удишем чисти канадски ваздух. У мојим сновима већ су жуборили кристално чисти канадски потоци, симаптични гризли је у шапи држао лососа, који су се праћакали у плићацима и несташно искакали из воде, иза дрвета их је посматрала лија, дјетлић је неуморно забијао кљун у кору...
Планирао сам да свакодневно проширујем видике кроз познанства са људима са свих континената који су се слегли у један од најшароликијих градова на сјеверноамеричком континенту; планирао сам да размењујем искустава са Амишима, Индијанцима. Да ове посећујем у резерватима где живе мирно, радишно и у складу са својом традицијом. Пустио бих да ми причају о својој филозофији живота, вештинама лечења, односу према смрти, како суше боровнице, како праве мокасине од бизонове коже, како васпитавају децу да никада не повисе тон или употребе батину, како су успели да сачувају здарав однос према старијима да ови остану достојанствени и поштовани до краја живота... да све бих их питао, а они би ми исцрпно одговарали; седели бисмо прекрштених ногу на исушеној земљи у залазак сунца, пушили лулу, мени се никуда не би журило, октривао бих уз њих лепоту унутрашњег ћутања, мудрог, језгровитог и сликовитог говорења, фотографисали бисмо се на крају и они би ме позвати да дођем опет да заједно ћутимо и гледамо залазак сунца...
Сада након десет година, сећам се да је једна моја ујна употребљавала израз «расквоцати се« за коке које је спремала за насађивање на јаја, а оне којима то није било суђено, њих би «отквоцала» и то тако што би их полила водом да им убије мајчински инстинкт. Мислим да би се исти поступак требао примиенити и на вечите емигранте - дакле, кад почну да булазне о далеким просторима у којима је све боље, треба им нпр. уместо романтичних слика снегом завејаних пејсажа у Канади о којима сањају и које замишљају да ће их дочекати, приказати три метра високе прљаве ледене громаде сњежних наслага покрај излоканих аутопутева; уместо Индијанаца у питомим селима у резерватима у народним ношњама са вучије здравим зубима, савршеним теном, гипким мишићавим тијелима, требало би им показати крезубе алкохоличаре тужних очију у којима се одсликава сав бол отетог идентитеа и понижености коју су им нанели беедолики Англосаксонци, и који ни риечи не знају прозборити на матерњем језику, како глуваре у замазаном и дроњавом џинсу поред једне цркве у Торонту и просе. Или како у резерватима шверцају цигарете, не трезне се и међусобно се тамане до коначног истребљења.
Требало би им приказати и слике овдашњих отужних, прашњавих, загушљивих фабричких хала са немилосрдним, окрутним пословођама који су продали душу ђаволу тј. власнику фирме или канадска градилишта са очајницима који раде без било какве заштите и осигурања.
И, размишњам нешто, да овдашњи борци за људска права и не требају иђи тако далеко по туђим земљама у своје мисије под окриљем УН-а. Имали би они итекако штошта наћи и овдје у Канади - по фабрикама, градилиштима, продавницама, складиштима где очајници и деца раде за мизерију од плате, по несносним врућинама, непроветреним просторима, у влатитој опреми, властитим алатом, без честитог стола да поједу храну коју су сами донели од куће...
По мени и хуманост радних услова, минимум заштите и достојанство на радном месту и осећај да ниси изручен вољи гуликожа, варалица и мафијаша представља подједнако елеменат људских права као и слобода да се смеш окренути трипут око себе и полугласно рећи да је неки политичар будала, што се овде сматра врхунцем демократије. Чујем, нажалост, да се овај англо-саксонски пелцер итекако добро прима и на Балкану, стим да тамо људи раде уз све горе набројане нељудскости и без материјалне надокнаде.
Но, не верујем да би сва та убеђивања дала било какве резултате, јер вечити емигрант је безнадежно болесно оптимистичан и он у своју свијест пропушта само информације које му одговарају... Он је попут сомнабулисте који хода по симсу испод спаваће собе, месечина га обасјава, пиџама се лелуја на њему, укућани испод се држе за главу и Бога моле да се врати натраг у собу, али он иде ли иде... А сви се боје кад би га пробудили да би се могао стровалити са висине и тиме направити још већу несрећу...
И зато сам и почео ову причу са сецирањем мозга, јер можда би једино то помогло да се открије који је то чеони режањ, пирамидна ђелија или која вијуга заслужна за овај синдром вечне потраге за сретнијим просторима... Па да се људима помогне...Мислим, вечитим емигрантима...
Ђорђо Васић, Торонто, Канада
На слици: "Путник изнад облака", уље Каспара Давида Фридриха из 1818. године (репродукција "Сохо" музеј)