Зато се, поготово јужно од Саве и Дунава, са посебном пажњом ослушкује шта ће да се деси са регионима: ко ће да црта границе, где ће да буде која општина; да ли ће они заиста бити по европском моделу НУТС 2 (од 800 хиљада до три милиона становника) или ће бити дозвољена одступања; хоће ли на тај начин заиста неке паре из Европске уније доћи у економски прилично ојађену централну Србију и може ли она тако ухватити бар пристојно растојање у односу на Војводину и Београд.
Према Закону о регионалном развоју, усвојеном почетком јула, Србија се дели на седам региона: Београд, Војводину, Космет, источни, јужни, централни и западни регион. Међутим, ту поделу скоро да нико не прихвата као коначну већ се и даље истичу кандидатуре како за добијање нових региона тако и за прекрајање постојећих.
Последњи у низу оних који су затражили свој регион су Албанци са подручја Прешева, Бујановца и Медвеђе. Одборници ове три општине сачинили су политичку декларацију у којој за себе траже регион „јер је то у евроатлантском духу“ (Шаип Камбери, председник општине Бујановац) односно „да би лакше решавали своје економске проблеме али и лакше дошли до интеграције са Косовом“ (Рагми Мустафа, председник општине Прешево).
Много озбиљнији од овог албанског је захтев бошњачких политичара, који су се сви сложили око тога да Нови Пазар и Сјеница не смеју да буду у два различита управна округа, а поготово не у различитим статистичким регионима, како је предвидео првобитни план Министарства економије (Сјеница у западном, Нови Пазар у централном). И не само то, Есад Џуџевић, посланик Угљанинове „Листе за европски Санџак“ тврди да су они добили чврсте гаранције владе да ће шест општина Санџака чинити један статистички регион. И да су само зато и дигли руке за Закон о регионалном развоју.
И најбројнији мањински народ у Србији, Мађари, нису задовољни. Истина, Војводина би требало да буде један статистички регион, али следећа организациона јединица (НУТС 3) су области у оквиру региона које ће бити базиране на садашњим окрузима и зато су Мађари све снаге упели у то да Кањижу, Сенту и Аду из севернобанатског пребаце у севернобачки округ.
„Зарад лакшег живота становника ове три општине оне треба да буду тамо где природно и припадају. Оне гравитирају Суботици а не Кикинди и то тако и треба да се устроји. Поготово, што када се утврде статистички региони, Ада, Сента и Кањижа треба да са себи блиским општинама буду у могућности да формирају област. И зато је јако битно да се сад ово реши“, каже Балинт Пастор, посланик Савеза војвођанских Мађара.
Пастор млађи за наш лист каже да је његова странка, као регионална, посебно заинтересована за регионализацију земље, да се нада да цела ова прича није актуелизована само да би се одложио Статут Војводине „мада све говори да је то управо тако“.
Политички аналитичар Милан Николић каже да прича о регионализацији свакако има везе и са Статутом Војводине, „иако су превасходни мотиви приближавање власти грађанима и задовољавање посебних регионалних интереса на начин да не дође до непотребних конфликата“.
„Борис Тадић има проблем што неки његови људи у Војводини иду низ длаку радикалним аутономашима и ова прича о регионализацији служи и дисциплиновању одређених људи унутар Демократске странке“, каже Милан Николић.
Наиме, Статут Војводине који је изгласала покрајинска ску-пштина никако да дође на дневни ред у Скупштини Србије; а поред новог највишег правног акта покрајине на леду се нашао и његов творац, први човек војвођанског ДС-а Бојан Пајтић. Централа ДС-а у Београду не може отворено да се супротстави делу војвођанског ДС-а па се прибегло одлагању. Сматра се да би најава уставних промена и стварања нових Војводина могло да потврду Статута Војводине одложи до самог краја мандата ове владе, што производи приличну нервозу у покрајинском ДС-у, али и њиховим партнерима из власти у Новом Саду.
Милан Николић сматра и да је ДС свесно причу о регионализацији препустио Г17 плус. „Они су у великим проблемима; рејтинг им је врло лош, немају ни два одсто подршке и покушаваће да се извуку кроз склапање дилова са различитим регионалним партијама. И ДС им је препустио да покушају да прогурају причу о регионима, ако успеју добро јесте, ако не успеју они ће сносити последице. То није лош маневар ДС-а а Г17 нема избора. Покушаће све али мислим да мало шта могу да ураде. Јер, нико више неће Млађана Динкића“, каже.
Један од оних који га, ипак, хоће је Бошко Ничић, лидер странке „Живим за Крајину“. Он је већ постигао договор са Динкићем о заједничком наступу на следећим парламентарним изборима. Наиме, Г17 ће у току јесени да се претвори у Странку региона којој ће се за сада сигурно прикључити, поред Ничића, и Верко Стевановић са својом партијом из Крагујевца и још неколико мањих локалних партија. На тај начин Динкић ће покушати да достигне, како сада делује, тешко достижних пет одсто и преживи на политичкој сцени Србије.
У Србији се на регионализацију, занимљиво, углавном позивало одозго. Први је предлог регионализације Србије направио Леон Којен за Депос 1992. године. Тај предлог је предвиђао поделу Војводине на регионе Срем, Банат и Бачку а Космета на Косово и Метохију и самим тим предлог није могао да заинтересује међународну заједницу, а с обзиром на то одакле је стизао није занимао ни Слободана Милошевића. После тога, предлоге су правили академик Будимир Јовичић, Павле Николић, Београдски центар за људска права... Из својих београдских страначких салона и партије су цртале границе региона или попут ДСС-а одређивале центре региона избегавајући да одреде границе истих. Одоздо, није било пуно таквих иницијатива.
Тако су Бошко Ничић из Зајечара и Бошко Ристић из Ниша лако стекли статус првобораца регионализације; они су међу првима одоздо, из својих средина, затражили поделу Србије на регионе. Међутим, иако му се све нацртало од Савеза са Динкићем до Источног региона, чији би административни центар могао да буде Зајечар, Ничића сада брину најаве да би Источни регион могао да буде придодат Јужном, јер је прилично празан – будући да Пиротски, Зајечарски и Борски округ немају довољно становника да би сами чинили регион, нити имају град који је довољно развијен да вуче остатак региона.
„И онда треба да добијемо један мегарегион и уместо београдизације - нишизацију Србије. Србија треба да буде подељена на најмање девет региона, а не да смањују број са седам на шест или пет. Знам да Бошку Ристићу и Нишлијама смета источна Србија али нећемо допустити да нам ово ураде. Борићемо се свим средствима“, каже Ничић за НИН.
Ничић је члан и Националног савета за децентрализацију (чији је председник, узгред, Ненад Чанак) и занимљиво је како они виде регионализовану Србију. „Статистички, региони треба да прерасту у аутономне регије као што је данас Војводина. Србија треба да буде заједница тих аутономних регија; скупштина треба да буде дводома и да је сачињавају веће регија и веће грађана. У горњем дому, дому регија, посланици би се бирали по већинском систему, у доњем по пропорционалном... “
И на крају, Ничић каже да је кључна ствар што ће тако региони пронаћи своје партнере у ЕУ, што ће моћи тако да долазе до новца „а не као сада да чекамо да се смилује неко из Београда“.
Иако је тренутна ситуација таква да Немачка, пре свега, блокира трансфер новца ка неразвијеним подручјима Европе – могућност да се помоћу региона дође до новца ЕУ свакако је један од кључних разлога зашто је Србија ушла у регионални инжењеринг.
„Статистичка регионализација земље је услов везан за ССП и у перспективи доноси земљи знатне приливе из буџетских средстава ЕУ. Тако Бугарска, чији су региони испод 75 одсто просека развијености ЕУ, добија 1,1 милијарду евра годишње“, каже Горан Николић, економиста, сарадник Института за европске студије.
Горан Николић каже и да је концепција Закона о регионалном развоју сасвим етатистичка и да све врви од термина планске привреде. Такође, он сматра да су окрузи, општине и месне заједнице природни оквири за привредно, културно и политичко организовање. „Иако се у закону каже да регион није административна територијална јединица и нема правни субјективитет, административну политичку регионализацију земље треба избећи јер је скоро цела централна Србија јужно од Саве и Дунава једна целина од 1804. односно 1878. године. Због тога би адекватно решење могло да буде: Србија са пет региона. Поред Војводине, Косова и града Београда, имали бисмо југоисточни и централни регион са седиштима у Нишу и Крагујевцу. Први би имао нешто мање од два, а други више од два милиона становника и свих пет региона имали би релативно уједначен број становника“.
Како год их правили, упозорава Милан Николић, никако се не смеју дозволити етнички региони који би представљали потенцијалне бомбе а како су европске интеграције у застоју, ни ЕУ не стимулише убрзање – на регионима, каже треба радити врло пажљиво што код нас увек значи и веома споро. Али, каже, имамо времена јер ће ово питање од јесени отићи у други план када на улицама букне социјално незадовољство и када се ударци економске кризе буду чинили као једини проблем ове државе.
МИЛАН МАРКОВИЋ, МИНИСТАР ЗА ДРЖАВНУ УПРАВУ И ЛОКАЛНУ САМОУПРАВУ
Регионима до новца из ЕУ
Да ли ће и када Србија да буде регионализована не зна ни за то надлежни министар Милан Марковић. Ипак, на почетку интервјуа за НИН на последњем спрату зграде Министарства за државну управу каже да је регионализација позитивно искуство из земаља Европске уније и да је добро што ју је председник Тадић наметнуо као тему за размишљање.
Да ли је још увек све у фази размишљања или је отпочео рад? Да ли се цртају региони?
- Не ради се на томе. Није ствар у цртању регионa; то једноставно још није тема. Сада је тема дa ли су Србији потребни региони и ако јесу потребни, како би они могли да изгледају.
Ви, тј. ваше министарство је логична адреса за све оне који би хтели регион. Да ли вам се већ неко јавио и тражио регион?
- Не, не може да се тражи јер Устав то не предвиђа. И председник Тадић је то тада и поменуо у контексту евентуалних уставних промена. Садашњи устав не дефинише регион као облик територијалне организације. Ми их зато немамо. Нити можемо да их правимо.
А ове Динкићеве тзв. статистичке регионе?
- То може. То је предвидео Закон о регионалном развоју и то као инструмент којим ћемо лакше да конкуришемо за новац из прет-приступних фондова ЕУ.
Другим речима, Србија сад прави регионе само да би евентуално дошла до новца ЕУ?
- Да. Ради бољег економског развоја, боље алокације средстава које добијамо.
Да ли то значи да је садашња територијална организација са општинама и аутономним покрајинама добра и одговара потребама?
- Не. Ја мислим да би било боље да постоји и регион, као степеник између републичке власти и локалне самоуправе. Мислим да би то могао да буде битан елеменат у децентрализацији Србије.
Регион – административни или статистички? Који је ваш став и став Демократске странке: да ли регион треба да надрасте ову статистичку одредницу и постане елеменат територијалне организације?
- Не треба будуће устројство повезивати са овим моделом који је дао Закон о регионалном развоју. То не треба да нас оптерећује. Независно од тога, треба пронаћи најбоље решење.
Да ли је ваше министарство консултовано приликом прављења статистичких региона? То би ипак требало да задире у ваш делокруг рада?
- Учествовали смо у складу са пословником владе у оној мери у којој је то требало. Припреме су трајале неколико месеци, ми смо дали неке примедбе, али то је радило Министарство економије. То је њихов закон.
Како то да статистички региони имају неке „нестатистичке“ функције. Ту мислим на Национални савет, Регионални развојни савет...
- То је питање за Министарство економије и регионалног развоја. Не бих то коментарисао.
Али, и ви сте на влади дигли руку за тај закон? И и за њега ваљда стоји цела влада?
- Да, то није ништа спорно. Али, питате ме нешто што је надлежност другог министарства.
Сад би сви да добију регион. Последњи у низу оних који су то затражили су Албанци са подручја Прешева и Бујановца. Шта они траже, овај Динкићев статистички или некакав ваш будући регион?
- То што су Албанци тражили нема везе ни са статистичким регионима, ни са неким будућим регионима. Они су једноставно написали декларацију која је пре свега намењена за њихове унутрашње потребе. Један од лидера изађе са тако нечим а други морају да га прате да не би изгубили подршку.
Ви сте већ више од годину дана на челу Координационог тела за југ Србије. Са ким сте све разговарали од лидера бројних албанских партија? И да ли сте причали о регионализацији?
- Нема с ким нисам причао. Али нисмо причали о регионализацији. Та тема сама по себи није довољно озбиљна да бисмо причали о томе. То знамо и они и ја. Јер, региони нити су предвиђени Уставом Србије, нити ће, ако буду предвиђени, изгледати тако да их чине две или три општине. Нити ће се правити по етничким критеријумима. Зато то није била тема и зато то не може бити тема.
И санџачки политичари би свој регион. И да мењају границе округа. Јесте ли о томе причали са вашим колегама из владе: Љајићем и Угљанином?
- Не. Никада нисмо причали о томе. Нити су они тако нешто тражили од мене.
А Мађари? Они „погинуше“ да три општине севернобанатског округа пребаце у севернобачки округ?
- Мађари су тражили промену граница округа. Балинт Пастор ми је више пута то рекао. Лично, мислим да нема неког превеликог значаја која ће општина бити у ком округу. Не видим да ту има некаквих проблема и мислим да је беспотребно правити од тога политичко питање.
Ипак, није мало оних који ће рећи да је регионализација дневнополитичка прича смишљена за то да се се одложи Статут Војводине?
- То нема никакве везе. Одлично је што је председник Тадић отворио ту тему и она је сада на једној врсти јавне расправе. Сада имамо времена да просудимо који је модел најбољи за Србију.
Да ли би евентуално увођење региона значило и потпуну промену политичког и изборног система? Да ли нпр. региони претпостављају дводому скупштину?
- Рано је причати о томе. Лично мислим да нам не треба дводома скупштина, да региони не треба тако да буду устројени. Али, видећемо. То ће бити актуелно за неколико година.
Ако вам Борис Тадић дође и каже да жели да што пре иде на изборе, али по новом систему, и пита вас када би најраније нови изборни закони могли да буду готови – шта бисте му рекли?
- Нисам размишљао тако. Али, ако желите озбиљну реформу онда не може на пречац, мора да се ради темељно. Динамика рада министарства је за следеће редовне изборе. Дакле, 2012. године.
Горислав Папић