– У бихаћкој општини данас је остало једино оних дванаест хиљада Срба у заједничкој гробници на Гаравицама, које су усташе умориле прве године Другог светског рата. Срамота је то, човече... Нема коме нисмо писали и молили за помоћ како би се у родни крај вратило свих двеста педесет домаћинстава која су потписала захтев за повратак. Само смо добили одговор од државног министарства за избеглице да они нису предвидели средства за обнову кућа на подручју Бихаћа – каже Бошко Ромић који са кћеркама Александром и Адријаном и супругом Свјетланом чека дан када ће поново бити на дедовини.
У бихаћкој општини пре рата било је четрнаест и по хиљада Срба. У самом граду Бихаћу чак осам и по хиљада. Јереј Далибор Ненић каже да су, од свих српских села у предратној бихаћкој општини, насељени једино Притока и Лохово. Драго Ромић тврди да у бихаћкој општини данас нема више од деведесетак домаћинстава, односно мало више од две стотине Срба.
– Вратили би се људи и спавали би, ако треба, и под ведрим небом. Али схватите да се људи највише боје глади. Уосталом, немали број српских повратника у друга места на подручју Федерације БиХ умро је од глади – наглашава Драго.
Боли Србе Липе, Дољана и Теочака и то што свих поратних година неки други људи напасају на десетине својих стада и у њима на хиљаде оваца и крава, и то на имањима која су припадала Србима. Боли их и то што се обрађује, заорава и убира летина са српске земље те што се експлоатишу шуме и мајдани. И све то без икакве контроле, али и без иједне марке која би Србима требало да припадне на име надокнаде.
Осим наше цркве, више се нико никад неће вратити у Липу, Дољане и Теочак. Можда нека наша друга или трећа генерација опет покуша повратак у родни крај. И то ће бити добро ако се догоди... Оно што је сада једино могуће јесте да обнављамо наше светиње које ће будућим генерацијама сведочити да су и у овом крају у Федерацији БиХ од памтивека живели Срби, закључује Драго Ромић.
Славиша Сабљић