Испред куће и у кући Мамутовића, али и осталих чланова оркестра, велика је гужва. Кажу да је цело горње Врање „на ноге”. Сви су дошли да поздраве „краља трубе”, јер је други пут најбољи оркестар светске светковине трубе из Врања. То је пета титула заредом, јер су прошле и претпрошле године то били оркестри Ненада Младеновића и Демирана Ћеримовића, а сада Екрема Мамутовића. Нема шта да се погађамо, кад се „уштимујемо”, оркестар „одува” све испред себе, свих двадесет оркестара, каже помало у шали трубач Дене.
– Настављамо тамо где је наш легендарни Бакија Бакић стао – каже Екрем који, од честитања за освојену титулу најбољег оркестра, не може да дође од даха, каже да су се спремали три месеца за Гучу. Последњег месеца се радило без паузе. Посебну пажњу обратили смо на обраду старих песама из врањског краја. То су стручњаци, али и публика знали да цене.
У заносу мерака, у ритму врањског чочека, неколико девојка и младића исказали су све своје ритмичко умеће. У једном тренутку одушевљен призором, а још више аплаузом који добијају учесници на отвореној сцени, мали Ецко дохвати трубу па поче и он да дува, очекујући аплауз или „да му залепе нешто”. Престао је чим је добио аплауз.
– Мешали су трубе. Зато ћу ја свирим по тонови. Нећу је да свирим по уво. Ја ћу да свирим по тонови. Чим ми татко мож’ да поднесе, идем у школу да учим ноту – каже Ецко.
Док траје честитање и весеље, Екрем Мамутовић објашњава да је конкуренција у Гучи била жестока.
– Радује ме што није било лобирања и намештаљки. Рад и умеће су награђени. Пресрећни смо што смо победили свирајући наше врањанске песме и чочеци – каже Мамутовић.
Ваља подсетити да су учествујући на сабору у Гучи од 1963. године дувачки оркестри у Врање до сада донели 86 признања. Дванаест пута су били најбољи оркестри, петнаест пута прве трубе, остале награде су припадале најбољим инструменталистима из ових оркестара.
А. Давинић