Други светски рат проводи у Крупњу. Лично је преживљавала страхоте рата. Немачка казнена експедиција запалила је цео Крупањ, изгорело је све до темеља. Склањала је од ватре своје другаре и друге Крупњане који су били угрожени. Са сестром од тетке успела је да из пламена куће извуче и своју баку Драгу, стару 80 година... Гледала је и стрељање испред њихове куће, испред цркве. До пред своју смрт говорила је: „И сад често сањам и чујем кукњаву мајки, сестара и деце.“
Страхоте које је преживела подстакле су је да се и сама укључи у рат. Њен једини брат Божидар већ је био у партизанима. Крајем 1943. успела је и сама да успостави везу са партизанима. Убрзо је упућена на курс за оспособљавање ратних болничара при Санитетском одељењу Врховног штаба. Постала је болничарка чете и батаљона, а онда и у штабу дивизије прошла кроз све врсте санитета.
После таквог ратног искуства желела је да буде докторка, али је пут ипак одвео на права. Завршила је Правни факултету у Београду, а постдипломске студије у Лондону, на London school of ecomonic, где је била једина жена у својој генерацији, затим и XXV међународну банкарску школу у САД (Providence Rhode island) и шестомесечни курс у Институту за развој индустрије у Холандији. Радила је најпре у неколико тадашњих државних министарстава, а затим била саветник за послове са иностранством у Привредној банци Србије, да би потоње четири деценије провела на најважнијим дужностима у Београдској банци.
Брзо је напредовала у својој струци. Наметала се знањем и вештином сналажења у тешким ситуацијама. Један од њених директора за њу је овако говорио: „Ако је избаците кроз врата, ући ће кроз прозор; ако је избаците кроз прозор, ући ће кроз оџак; ако је избаците кроз оџак, ући ће кроз кључаоницу!“
Углед и статус једног од највећих банкарских стручњака потврђивала је и бројним личним везама са утицајним људима из света финансија, као што је, рецимо, дугогодишње познанство са Дејвидом Рокфелером, председником Чејз Менхетн банке из Њујорка.
Састајала се и са многим другим угледним људима из света и од њих уживала велико поштовање. За новогодишње и божићне празнике примала је хиљаде честитки са свих страна света.
У време када је започињала каријеру, била је права реткост у свету да жена буде банкар, а није се много променило ни на крају њене каријере. Често је била једина у сукњи у бордовима директора.
Није желела публицитет, али га је имала, јер њен рад, иако у тишини и међу папирима, није могао да остане непримећен. Поготово у неким тешким ситуацијама.
За време грађанских ратова у бившој СФРЈ, када су уведене санкције СР Југославији (Србији и Црној Гори), било је онемогућено и пословање српских пословних банака са спољним светом, њихови рачуни и рачуни њихових клијената били су блокирани у иностранству. То је подстакло многа предузећа да оснују сопствена предузећа у иностранству; поготово доста њих удомило се на Кипру. Она су била од велике помоћи за предузећа која су радила под санкцијама у Југославији.
Нарочито велику улогу за државу и њена предузећа под суровим санкцијама имала је филијала Београдске банке на Кипру (BB COBI), основана 1988. године, а чији директор је била Борка Вучић. Ова банка пословала је под строгим надзором Централне банке и власти Кипра.
После „петооктобарске револуције“ и промене власти у Београду, Вучићева је оптуживана да је омогућила да се преко те банке изнесу велике суме новца из земље, да су, тобоже, вршене сумњиве трансакције и да су постојали некакви тајни рачуни. Оптуживана је да је, наводно, омогућила изношење (у џаковима) чак 12,5 милијарди долара (више него што је Југославија тада имала), за шта је, како је сама израчунала, било потребно 80 железничких вагона да се из Србије пребаце на Кипар!
На све то она је смирено одговарала: промет на свим рачунима је евидентиран књиговодствено и о свему је сачувана уредна документација; новац је пристизао на рачуне комитената Београдске банке и са њих су вршена плаћања по налозима овлашћених потписника и власника рачуна; новац је комисијски слан и приман, уз декларацију трезора Народне банке Југославије. У архиви банке сачувана је документација из које се могло видети да је сваки цент који је ушао и изашао са рачуна комитената уредно прокњижен. Све трансакције биле су у складу са прописима Народне банке Југославије, Централне банке Кипра и царинских органа.
Амерички „Волстрит журнал“ писао је: „Борка Вучић је успела да направи паралелну мрежу тих рачуна, мрежу банака преко којих је радила потпуно законито, дакле све је било по прописима, али је рушило санкције.“
Није се хвалила својим успесима, па ни у то тешко време. Само је кратко говорила: „Држава је морала и под санкцијама од нечег да живи. Требало је обезбедити оно што је најнеопходније за народ и државу...“
Посебно је истицала захвалност Кипру, одакле је пристизала велика помоћ српском народу и где је ухлебљено много српске деце из ратом захваћених подручја.
Оптуживали су њу, да би оптужили Слободана Милошевића, као тадашњег шефа државе, али, како ће се испоставити, и да би тако прикрили нека своја дела.
Називали су је „Слобином банкарком“, а, у ствари, Слоба (Слободан Милошевић) је био њен банкар. Она га је уводила у свет и тајне банкарства. Када је Милошевић изабран за председника Београдске банке, она је већ била у прилици да га упути на многе утицајне везе са банкама у свету. Хвалила га је она, а исто тако и многи други банкари, да је брзо напредовао.
За време боравка на Кипру, Вучићева је са својом стручном екипом, уз консултације и са другим експертима, припремила концепт оздрављења пословног банкарства у Југославији. Затим је то проверила и у пракси. По њеном концепту предвиђено је да се у првој фази формира Београдска банкарска група. До тога је и дошло у мају 1997. године. За њеног председника, као што је и било логично, изабрана је госпођа Борка Вучић. Две године касније, у априлу 1999, чланице Београдске банкарске групе интегрисале су се у једну банку са својством правног лица, а по посебној одлуци Народне банке Југославије. Тада се Београдској банци а.д. припојило 20 банака са статусом филијала на подручју Србије. После такве интеграције, Београдска банка обухватала је готово половину укупног потенцијала и капитала банкарства у земљи. За кратко време постала је носилац развоја свих значајнијих банкарских активности у земљи.
Због угледа који је уживала у банкарском и уопште финансијском свету, у лето 1999. године, после НАТО агресије, именована је и за савезног министра за координацију са међународним финансијским институцијама. Прихватила је уз изричит захтев да министарску дужност обављала волонтерски, без плате.
Доласком нових власти 2000. године, формално (не својом вољом) напушта банкарске дужности, али и даље остаје – најпознатија српска банкарка. Представници међународних институција које се баве новцем и многи угледни банкари приликом посете Београду тражили су да се са њом састану, да чују њено мишљење.
После „петооктобарске револуције“, када је сазнала да су у банку упали неки наоружани људи, сама је са возачем кренула да види шта се дешава; није хтела ризику да излаже своје млађе сараднике. На улазу у зграду Београдске банке, у центру Београда, на Теразијама, зауставио је портир кога је она примила на посао. Био је у пратњи неколико наоружаних људи неприкладног понашања и неуредно обучених, у патикама и тренеркама. Каже: „Забранио Кризни штаб!“ Пришла је оближњим дежурним полицајцима на улици и рекла: „Ви ме познајете, ја сам Борка Вучић, председник Београдске банке. Не дозвољава ми се улазак у банку за коју ја и даље одговарам. Молим вас да будете присутни, ја ћу ући...“ Тако је и било. Наоружани људи поново су покушали да је зауставе. Отворила је своју ташницу и извадила пиштољ. Једног од њих који је био посебно дрзак ударила је дршком пиштоља у главу. Сви су се склонили у страну, а она је, у пратњи полиције, ушла у зграду.
Борка је ушла у своје канцеларије и узела нека важна документа да она не би била фалсификована. Заказала је седницу Скупштине Банке на којој би легално предала дужност. На седницу Скупштине, заказану у просторијама Агробанке, пошто није било услова да се одржи у сопственим просторијама, осим акционара дошли су и многи непозвани гости. Иако је оценила да је гласање било “пуно фалсификата“, предала је дужност председника банке, јер у таквим условима других могућности и није било.
Повукла се, али је, и поред тога, добијала отворене претње да не напада неке од најистакнутијих представника нових власти.
Ипак, није могла да оћути, да не укаже на штетност потоњег укидања четири српске развојне банке (Београдска банка, Југобанка, Инвестбанка и Беобанка) и затварање још десетак домаћих банака. Упозоравала је: „Ниједна озбиљна држава не ослања се на стране банке!“
Још док је била директорка Београдске банке, ратне 1999. године, основала је Фонд за дошколовавање младих пољопривредника. Била је поносна на њега, па је у свом последњем интервјуу, датом за НИН-ов упитник, на питање „Који сан хоћете још свакако да остварите?“, одговорила: „Да се Фонд младих пољопривредника развија и живи после мене.“
Говорила је да јој је живот много дао, али и много узео. Мислила је пре свега на прерану смрт сина Бојана, који је умро у 26. години, и на потоњу смрт супруга Стевана. Остала је сама. Борила се радом. Сви су се дивили њеној упорности и енергији и у позној старости, све до смрти. Стално је била у покрету.
„Историја не почиње од нас, она се уз нашу помоћ само наставља“, записала је на крају своје аутобиографске књиге „Банкарство, избор или судбина“ Борка Вучић.
Од Комирића до Њујорка
Рођена 4. априла 1926. у Комирићу код Осечине
1957. започиње припрему за будућег банкара, радом у савезним министарствима.
1961. прелази у новоосновану Привредну банку Србије.
1975. посета Давиду Рокфелеру.
1979. годишња скупштина ММФ-а и Светске банке у Београду; пријем за све учеснике скупштине организован у летњиковцу Обреновића у Смедереву; домаћин пријема Слободан Милошевић; Борка Вучић задужена за организацију потребне помоћи најистакнутијим гостима.
Основана Англо-југословенска банка; Борка Вучић више од десет година била председник Управног одбора Банке.
1989. оснивање пословне јединице Београдске банке на Кипру „BB COBU“, директор Борка Вучић.
2000. после петооктобарских промена, у гласању са „пуно фалсификата“, смењена с дужности председника Београдске банке а.д.
Јован Јањић