БРАТ АРЧИБАЛД
Арчибалд Рајс, или ''брат Арчибалд'' како су га Срби тог доба називали рођен је 08. 07. 1875. године у јужнонемачкој покрајини Баден, а после завршетка средње школе, одлази у швајцарски град Лозану, где са само двадесет и две године постаје доктор хемије, а потом и доцент у области фотографије, а 1906. године постаје професор криминалистике на универзитету у Лозани. Као признати светски стручњак у пољу криминологије, на позив српске владе 1914. године долази у Србију ради истраживања злочина аустроугарских, немачких и бугарских војника над српским цивилним становништвом. Ту се рађа пријатељство између српске војске и народа и чувеног научника који је дошао да обави свој посао и објави свету истину о бестијалности напријатељских војника. Заволео је доктор Рајс српску војску и делио са њима исту судбину, често су се његови саборци из Моравске дивизије сећали добродушног доктора који се неретко одрицао свог парчета војничког таина, да би га дао изгладнелим ''Геџама''. Био је уз њих и онда када су напуштали родну груду и прелазили преко неприступачних албанских врлети, али и онда када су се, ношени крилима победе враћали у отаџбину. После Првог светског рата је, као члан српске делегације учествовао у мировној конференцији у Паризу, али он крај рата није доживео као крај своје мисије, хтео је на сваки начин да помогне својим пријатељима уз које је био када је било најтеже. Користио је нештедимице сва своја средства како би осавременио полицију новонастале државе, али разочаран негативним друштвеним појавама повукао се из јавног живота Србије. Остатак живота провео је у Београду у својој вили названој ''Добро поље'' примајући у њој заборављене јунаке који нису заборавили свог пријатеља. Доктор Арчибалд Рајс је преминуо 08. августа 1929. године после жучне расправе са бившим министром Капетановићем, који је био познат као ратни профитер и корупционаш.
По сопственој жељи је сахрањен на Топчидерском гробљу, а срце му је положено у урну која је однешена на Кајмакчалан, како би тиме вечито остао поред ратника са којима је делио добро и зло, али у Другом свеском рату бугарски солдати, револтирани деловањем доктора Рајса у Првом светском пату разбили урну са његовим срцем исказивајући тиме своју немоћ пред човеком о чијој су се доброти причале легенде.
Пред крај свог живота објавио је свој ратни дневник под насловом ''Шта сам видео и проживео у великим данима'', а после његове смрти објављено је дело ''Чујте Срби'' које је у оригиналу писано на француском језику под називом ''Еcoutez les Serbes''. Ово дело се може схватити као својеврсно завештање Арчибалда Рајса српском народу, као и путоказ и саветник у тренуцима када се међу Србима роди питање ''Куда и како даље?''
ЧУЈТЕ СРБИ – ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ!
На почетку доктор Рајс се обраћа Србима, давши тиме својеврсно образложење зашто је настало ово дело. Он се прво обраћа овим речима: ''Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам с вама патње и да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације''.
Али, већ у следећем пасусу он каже: ''Видео сам вам међутим, и мане, мане које су се изненадно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао ''чувајте се'' и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране''.
Доктор Рајс прво описује врлине српског народа посебно издвајајући храброст, родољубље, религиозност, гостољубље, поноситост и демократичност. Он тражи од српског народа да чува ове врлине да се не деси да се изврну у мане или да исчезну као што је исчезнула захвалност.
У делу посвећеном манама Рајс се поред пуких народних мана (као што су нерад, бекство са села у град и незахвалност), осврће на мане интелигенције, коју због њене надмености назива самозваном интелигенцијом. Он оптужује интелигенцију да због борбе за власт и удобне положаје унесрећује сопствени народ.
Рајс одаје почаст неким припадницима интелигенције за заслуге које су дали својој држави, али их напада са друге стране због тога што су наплаћивали своје услуге. Ту се посебно осврће на Николу Пашића, кога напада због тога јер је своје личне интересе поистовећивао са интересима државе.
На крају се осврће на омладину која у тркама за удобна места на галеријама пирамиде власти се толико избезобразују да више не личе на ону омладину која није штедела ни свој живот да положи да би млађа поколења уживала у благодетима живота.
Као сваки пријатељ, он се нада да ће његови пријатељи који су почели да посрћу да се поново усправе и да крену исправном стазом. Рајс напомиње Србима да је судбина у њиховим рукама и да само од њих зависи да ли је слика будућности Србије нова слава или поновно ропство. Зато он упорно вапије србима да се чувају – сами себе. Интелигенција га је кудила, сиротиња га је хвалила, али сви су се сложили у једном – он је био искрени српски друг и зато се каже међу народом када би Швајцарска напала Србију и при том починила стравичне злочине, Србија би због успомене на доктора Рајса била спремна да јој све опрости.
Чујте Срби (прва половина књиге)
Чујте Срби (друга половина књиге)