Зато није нимало случајно да су у тесном офису Мире Траиловић Атељеа 212, у приземљу „Борбине” библиотеке, поред младих који су органски мрзели социјалистички реализам, били радо примани као гости инспиратори обнове предратне српске модерне, Душан Матић, Оскар Давичо и Александар Вучо, барјактари надреализма, Бекетова драма „Чекајући Годоа” била је јерес за којим је жудело напредније крило Комунистичке партије у главном граду Југославије. Мира Траиловић је заслужна што је имала храбрости да ово забрањено воће антрополошког песимизма прикаже већ друге вечери новорођеног несташног дерана наше нове позоришне стварности – Атељеа 212.
После Бекета, на малу позорницу на Тргу Маркса и Енгелса хрупили су јатимице такви „декаденти” као Јонеско, Адамов, Сондерс, Сартр, Ками, са својим комадима најчешће приказаним у режији Мире Траиловић.
Културни пејзаж Београда се променио преко ноћи. А звезда те ноћи била је Мира, импозантни изданак грађанске породице. Позивала је у Београд лично Јонеска, Жана-Луја Бароа, Сартра, Олбија. Они су се дивили тој расној лепотици са Балкана, једва свесни да је пред њима у мачо средини, у ствари, једна наша нетипична жена мушке снаге и воље.
Наравно да је нови еманципаторски корак, поново на иницијативу Мире Траиловић, било оснивање Битефа са којим је Београд убрзо фигурирао на мапи Европе као један од највећих позоришних центара света. Њој су били захвални источноевропски јеретици што могу у Београду да виде Ливинг и „Диониса 69”, док су радозналци са Запада, без виза за Москву и Лењинград, на Битефу видели први пут јеретичку Таганку и мистичног гуруа из Вроцлава Јежија Гротовског. Мира Траиловић је, осим тога, иако сама без деце, умела са исто мајчинском топлином да, као своју децу, прима глумце из целог света, како из суседне Мађарске и Бугарске тако из далеког Бразила и Африке испод полутара.
Мира Траиловић је имала посебну способност да око себе окупи оне који би јој могли пружити не само нова и шира знања већ и други сензибилитет. Намерно се окружила личностима које су се разликовале не само међусобно, него и од ње, јер је, мудра каква је била, знала да је то једино плодотворно за Атеље 212. Били су то припадници разних генерација, разних знања и индивидуалности, као шти су Михиз, Муци, Борка Павићевић и ја. У другој средини били би то „рогови у врећи”; поред Мире био је то складан, озбиљан и ведар тим.
Као и председник под чијом је влашћу најдуже живела, сличне светске репутације као и он, знала је више језика, истина боље од њега, умела да свира клавир, такође боље од њега, и имала исте светске манире и сличну самоувереност. Била је прави одраз свог времена, „нешто између” као и њена земља, више лево него десно, загледана у Запад, а судбински везана за Исток, верна својој земљи као нешто природно и неоспорно.
Покушавам да је замислим поново међу нама, данас и овде. Није ми нимало тешко. Знам да би тешкоће које је доносило политичко време схватила као изазов. И за тмасте године пред 21. век и за транзицију, тај прелаз из несавршеног социјализма у несавршени капитализам, имала би адекватан репертоар, и аргументе за веће дотације, и разлог да нас оставе на миру да радимо свој посао, јер „ми то најбоље знамо”. Позната је анегдота да је једног утицајног политичара, од којег је зависило оснивање Атељеа 212, обрадовала идејом да жели да оснује позориште без ансамбла, администрације и дотације. И, када се дотични заиста зарадовао и прихватио идеју, објаснила је да је за реализацију те спасоносне идеје потребно неколико десетина милиона динара... И, шта мислите да ли је маневар успео? Јесте. Ено га у Светогорској улици 29 стоји и дела, бар у тежњама, тај увек нови и вољени Атеље 212.
Али, да се вратимо Мири Траиловић и замислимо је у нашим кризним данима. Уверен сам да би била успешна и у овом времену, каква је била сваке деценије свог активног живота. Јер, Мира Траиловић је жена свих времена.
На слици: Мира Траиловић на чувеној слици у Атељеу 212 (детаљ)
Јован Ћирилов