Сада смо показали да умемо шампионски да распоредимо оно чиме располажемо. Током квалификација је, у зависности од потреба, плански комбинован састав репрезентације, а да се то није одразило на коначан учинак. Подсећамо, Србија је као домаћин имала обезбеђено место на финалном турниру, али је то право стекла и као победник групе, дакле и резултатима на игралишту.
Част Европе бранили су само још Руси, а они су, опет, на мала врата, као најбољи другопласирани, дошли у Београд. Кад је већ реч о двобојима у „Београдској арени” надиграли смо и олимпијске шампионе и прошлогодишње победнике Светске лиге Американце, и освајаче бронзане олимпијске медаље Русе, и полетну кубанску екипу. Измигољили су нам се Бразилци, који су због тога били толико срећни да су скакали до неба.
Исход против њих је могао да буде и у нашу корист, али то није разлог за бригу у овој години. Предстоје нам окршаји против европских тимова, а када се за поређење узме нешто што може да се мери ми смо, тренутно, испред свих. Испред нас у Светској лиги нема ниједне европске репрезентације.
Овог лета нема разлога за бригу, јер имамо два есктра аса. Никола Грбић и Иван Миљковић су то и потврдили тиме што су проглашени за најбоље у својим категоријама. Одличан је потез што је Грбић прихватио да одложи одлазак из репрезентације и била би штета да се одрекне амбиција да доведе ову репрезентацију не само до светског првенства идуће године, него и да покуша да оде као капитен светског првака.
У овогодишњој Светској лиги, то није ништа ни ново, ни неочекивано, Миљковић је понео највећи терет кад је било најважније. И он ту главну улогу може да игра још годинама перфектно. Али, велика је ствар што су на време прилику да га, не толико растерете, колико да отежају противнику читање наше игре, добили и млађи играчи. Многи од њих су задивили прошле године, пре свега у Светској лиги, а сада су показали да и за њих могу да се праве партитуре и да могу добро да их изведу као део ансамбла.
Истина, нису достигли оне који су прославили нашу одбојку (Владимир Грбић, Горан Вујевић, Дејан Брђовић, Жарко Петровић, Жељко Танасковић, Слободан Ковач, итд.), али нису ни истрошили своје потенцијале.
Као селектор се доказао и Игор Колаковић. Стрпљиво, као хемичар, мешао је епрувете, додавао и одузимао, уливао самопоуздање и неприметно ограничавао страсну жељу недоказаних играча да се у првој прилици покажу као асови. У „Београдској арени” се видело и да су Грбић и Миљковић као прекаљени асови (Герић је био ређе на терену) преузели на себе врло важну улогу – да саветују и охрабрују неискусније саиграче.
Наравно, у спорту резултат не може да се гарантује. Да је другачије спортске кладионице не би постојале. Али, да имамо чему да се надамо на Европском првенству – имамо.
И. Цветковић
Осмеси све говоре: Владимир и Никола Грбић добро расположени после финала