Наиме, хтео сам да му кажем да, иако сам растао у јеврејској породици, памтим многе ствари које су у директној супротности са његовом причом. Имам, на пример, фотографије из педесетих година прошлог века на којима се видимо моја сестра и ја, са звончићима и гранчицама, у поворци деце која круже око цркве на Врбицу.
Хтео сам, такође, да му кажем да се сећам бројних слава наших породичних пријатеља у разним местима у Србији, посебно због тога што смо, као деца, добијали веће порције жита које је имало чаробан, рајски укус.
И хтео сам да му кажем да су у становима многих наших пријатеља слободно висиле иконе и горела кандила, и да сам у њима често виђао свештена лица.
И хтео сам да му испричам како смо се у Земуну, док смо били мали, за време Васкрса такмичили у туцању разнобојним јајима. Љуске од јаја су могле посвуда да се виде и кврцкале су под ногама док смо трчали горе-доле по степеништу.
Добро памтим да смо одлазили на Божићне празнике прво код пријатеља католичке вере, затим код пријатеља православаца. Нико их није спречавао да обележе свој највећи празник.
И касније, када сам већ био у гимназији, знам да су многи од мојих школских другова и другарица одлазили у цркву на крштење.
Укратко, хтео сам да му кажем да је, судећи према мојим успоменама из оних времена, свако ко је хтео да буде верник могао то да буде. Чини се, рекао бих му, да су погрешну слику о том времену касније углавном створили они који тада једноставно нису хтели да буду верници. Када су се времена променила, и они су пожурили да се промене, а за то је било неопходно променити целу слику о прошлости, односно створити што страшнију слику о педесетим и шездесетим годинама. Тако смо сви ми који смо преживели та времена доведени у некакво схизофрено стање, разапети између својих сећања о том добу и сликама и тумачењима која нам се сада намећу као једино истинита.
Претпостављам да би ми онај стари емигрант замерио да браним комунизам. Није тачно, не браним га (и знам да цркви није било лако у том систему). Једино што ме занима је истина, а она је вероватно комбинација свих наших различитих сећања и опредељења. Историјски гледано, живели смо у „страшном” политичком систему званом комунизам. Појединачно гледано, на људском плану, сасвим је свеједно где смо живели јер људске трагедије, бола, беде и несреће има у сваком друштвеном систему. САД, ако не грешим, од свих земаља на свету имају највећи број људи у затвору, али и даље нам се намеће тврдња о томе да су САД највише достигнуће демократије, светионик за сва времена. С друге стране, неко се увек труди да угаси или избрише из сећања и оно мало светлости која је треперила и још увек трепери у Србији. То сам хтео да кажем нашем огорченом емигранту. Поштујем његове сузе, јер није лако живети у туђини, али сузе понекад само сметају да се боље и тачније види.
Давид Албахари