Г: Значи ли то да је и Јосип Броз Тито био велики фалсиикатор, који је заправо фалсификовао једну читаву историју?
Г. Марковић: Наравно, Тито је био велики фалсификатор, јер се представљао као комуниста, а живео је као Нерон. Представљао се као заштитник радничке класе, а у суштини је живео елитистички – био је окружен елитом, која се богатила и која дан-данас ужива у тим плодовима.
Г: Говорили су нам да смо лепи, паметни и моћни. Али после Титове смрсти та лажна слика разбила се у парампарчад. Схватили смо колико смо заиста мали, јадни и немоћни, зар не?
Г. Марковић: Главни његов фалсификат било је то што нас је представљао као нацију која је, као прво – јединствена, што није било тачно, а друго, као нацију која је посебно обдарена и способна, што такође није било тачно. Тако да су уземљење и свеопшти пад били прилично тешки.
Г: Коме је заправо одговарала лажна стварност?
Г. Марковић: Само олигархији на власти. Она је стално градила све веће и веће лажи да би се што дуже одржала. У почетку је то можда било и искрено, та борба за време Другог светског рата и та маса идеалиста који су градили земљу...Али временом су око власти почели да се окупљају само лицемери, они који су лагали и који су фалсификовали. Власт при крају Титове владавине постала је синоним за лаж.
Г: Кажу да су сви ратови прљави, а да је свака власт од Бога дата. Сматрате ли власт и даље прљавим занатом или су наши млади и надобудни политичари ипак „Порадили“ на себи?
Г. Марковић: Нажалост, ништа се ту није много прочистило, не само овде него и у свету. Политиком се баве углавном нижеразредни људи. Људи од формата, који имају свој посаао или своју професију, дигнитет људски – клоне се политике. Политика је и дан-данас у ствари прљав посао, баш као што је копање руде или рад на земљи такође прљав посао, једино што је овде у преносном смислу прљав посао: руке су им чисте, али оно што је прљаво, јесте душа. Нажалост, немам нарочито мишљење о људима који се баве политиком. У иностранству, рецимо у Француској, Обама је можда трачак наде, али сву олигархију на власти у свету чине углавном сумњиви типови. Веома мало људи ради за интерес народа којим влада, а много више за сопствени интерес, што води у суноврат.
Г: Косово су нам отели, али прогон и убијање Срба и даље и траје. Као редитељ, како бисте изрежирали српску будућност?
Г. Марковић: Лако је овако са дистанце, из фотеље, из Београда, из кафића причати о Косову. Човек мора да оде доле и суочи се са истином. Наравно, да бих одлучио да радим нешто о Косову, морао бих да одем да живим тамо – макар мало, да бих могао да их разумем. Као што сам за сваки филм који сам радио проводио време где је требало – кад сам радио „Специјално васпитање“, свој први филм, живео сам две године у поправном дому. „Васа Стајић“ да бих схватио шта је то! Кад сам радио филм о школи „Мајстори, мајстори“, провео сам месеце у једној основној школи, студирао понашање...Нисам површан, не могу тек тако да режирам нешто што не познајем. У ствари, највише ми на нерве иду ови који се баве Косовом одавде, нарочито они који се представљају као Косовари, а живе овде и примају плату овде. Представљају се као Косовари! То је лицемерје! Ако си Косовар, онда живи тамо и покушај да опстанеш. Кад би мало више стоицизма и мало више храбрости ти наши људи показали, мислим да би било боље. Наравно, и ми мање егоизма да покажемо. Да одемо доле. Био сам на некој филмској смотри свега неколико дана у Лепосавићу и схватио да ништа не знам о тим људима, ми смо овде потпуно одвојени од тог проблема, то је чиста апстракција.
Избор из недељника „Гром“, 9. јул 2009, број 39