Питање држављанства на Западу у већини либерално-демократских држава данас није само једнострано исказана жеља подносиоца захтева верификована тестовима познавања језика, историје, политичког уредјења, опште културе итд. већ и интереса државе и њених планираних потреба. Под притиском МЗД усвојени Закон пренебрегава све то и допушта сваком намернику без обзира на познавање језика, културе, традиције, обичаја да постане држављанин Србије можда мотивисан неким нечасним или криминалним разлозима. Закон о олакшаном стицању држављанства је у својој суштини антидемократски јер новопечене држављане дискриминише не нудећи им могућност упражњавања једног од основних људских права, права да бирају и буду бирани. Са друге стране доводи многе наше бивше градјане поседнике страних пасоша у искушење практично ничим условљене реинтеграције, а самим тим у озбиљну опасност губљења стеченог статуса у земљама боравка са свим замисливим негативним последицама.
Оптимистичко очекивање да ће у наредним месецима и годинама стотине хиљада људи похрлити у Србију у најмању руку је неозбиљно. Да се неким чудом обистине речи државног секретара, већ сада преоптерећени социјални, здравствени и образовни системи и постојећа инфраструктура доживели би колапс у амбијенту економске и политичке кризе са непредвидљивим последицама. Много јаче, уредјеније и политички стабилније државе користе институцију држављанства као регулатор „дотока“ поред других и сопственог етноса држећи се строго при том својих демографских и привредних потреба. Питање је дакле коме све то треба, ако не „иницијаторима“ како би створили привид интензивног активизма правдајући сопствено постојање и арчење народних пара док Закон о олакшаном стицању држављанства у постојећој форми изискује неодложну и хитну ревизију пре него што штета буде већа од користи.
Миодраг КРЕЦУЉ, председник ФОРУМА СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ - Минхен