Катарина Ивановић је углавном сликала портрете, жанр-композиције и мртву природу. Међу сликама насталим током периода буђења и јачања националне свести и романтичарског покрета у култури, рађених у најбољем духу тада владајућег бидермајер стила, налазе се дела „Италијански виноградар”, портрети цара Фердинанда В Хабзбуршког (сада при Мађарској академији наука), Персиде Карађорђевић, Стевана Книћанина, Симе Милутиновића Сарајлије, „Грожђе” и „Дечак са соколом”. Катарина Ивановић је насликала само 48 слика (од којих је десет изгубљено). Њене амбиције и нада да ће у земљи својих предака по наруџбини сликати велике историјске композиције, нису се испуниле.
„Ивановићева је за време боравка у Београду насликала два портрета књегиње Персиде, супруге кнеза Александра Карађорђевића, али изгледа да њене везе са владајућом српском кнежевском породицом нису биле блиске. О томе сведочи једна епизода коју је забележила Милица Стојадиновић Српкиња. Указујући на тежак положај уметница у српској средини, она наводи пример Катарине Ивановић: ‘Читам пре за неку немачку списатељку, како ју је једна кнегиња за дружбеницу себи узела, и при најсјајнијим друштвима одликовала, а за нашу Катарину Ивановић приповедају како је једанпут једну велику српску госпођу портретирала, удари киша, ова је ни своји кола не удостоји, но је по киши и по блату, пешке до свог стана ићи морала’”, наводи проф. Мирослав Тимотијевић у књизи „Катарина Ивановић”, у едицији „Жене у српској уметности”.
Ипак, култ Катарине Ивановић као националне јунакиње новог доба је створен. Дугује се песнику Сими Милутиновићу Сарајлији и пештанском публицисти Теодору Павловићу. Сарајлија младу сликарку назива „Серб-дјевојком кист владати вјештом”, а њен блиски пријатељ Павловић, уредник „Српског народног листа” и један од оснивача Матице српске, штампа сликаркину идеализовану биографију у којој истиче лепоту младе уметнице, доводећи је у везу са њеним моралним врлинама. Нова национална узданица се уживљава у улогу родољубиве сликарке што јој у потпуности уобличава лични живот. Не могавши да својом љубављу према отаџбини наткрили разочараност и несхваћеност код родољубаца у српској престоници, сликарка се после само годину дана враћа у Стони Београд, где марљиво наставља да ради као отмена усамљеница.
Тек четврт века касније, на предлог др Николе Крстића, Српско учено друштво (касније Српска академија наука и уметности) 1873. године упућује позив Катарини Ивановић да националном храму уметности уступи збирку својих слика. Био је то почетак враћања готово заборављене сликарке у српски уметнички пантеон.
Закаснеле почасти нашој уметници, међутим, овим се не исцрпљују. На званично обавештење да је једногласно изабрана за почасну чланицу Српског ученог друштва, Катарина Ивановић 1880. године не само да одговара писмом у којем дирљиво признаје да се није могла задржати суза умиљенија већ завештава престоници младе српске државе сав свој преостали сачувани опус. По вести о њеној смрти, у београдском Народном музеју поставља се изложба са 23 сликаркина завештана дела, уједно и прва у нас организована у славу неког преминулог уметника, за чији „Аутопортрет” у Енциклопедији „Ларус” пише да је ремек-дело српског сликарства XIX века, а насликала га је још за време студија.
Изложба траје до 30. септембра
У холу НБС изложба слика Катарине Ивановић се може погледати до 30. септембра, радним даном од 12 до 19.30. Изложено је 18 слика од којих је десет из збирке Народног музеја у Београду, четири из Галерије Матице српске у Новом Саду, а још четири из Мађарске које до сада нису излагане у Србији.
Милена Марјановић