Последње суђење одржано је 28. октобра 1999. у Подгорици, када га је судија Светлана Вујановић, супруга Филипа Вујановића, осудила на четири године са објашњењем да је „Лаушевић био оборен и да је имао право да се брани“. Одмах после тога, глумац је са породицом отпутовао у Америку. Према причама „упућених“, првенствено из страха од крвне освете породица убијених младића. Накнадно га је црногорски Врховни суд коначно осудио на 13 година затвора.
Пре него што ће отићи преко океана, један од најбољих југословенских глумаца поверио је по први пут своју исповест за један познати београдски недељник.
- Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је Бог тако саставио тог 31. јула ‘93. Да њих казни мојом руком. Мене њиховим главама. Знам да бол не чује, али од мене не би било срећнијег човека на кугли земаљској да се то није десило, да сам могао другачије. Да сам могао да пуцам у ноге, да сам могао да не пуцам уопште. Али, нисам умео, ни смео. Да јесам, колико би ми лакша зора била. Одлучио сам да се склоним, да уступим времену пролаз, ако ће то нешто значити несрећницима који су остали без своје деце. Не тражим од њих да ми опросте. Знам да то не могу, јер ја сам себи не опраштам. Само Бог то може. Њихово је право да мрзе, моје право да се кајем што не могох другачије. У цркви увек упалим три свеће. За оца и њих двојицу. Ако сам грешан што ово рекох, грешан сам и према оцу - истакао је тада главни актер култног филма „Боље од бекства“ који се показао као пророчки.
У јавности су колале приче о томе како се Жарко у Америци бави молерајем и вози камионе, а овдашња публика га је последњи пут видела 2002. године, на трибинама кошаркашког храма у Индијанаполису, са којих је давао подршку нашим репрезентативцима на светском првенству. Тада се и прочуло да Лаушевић у Њујорку спрема повратничку представу, којом се после дужег времена вратио на „даске које живот значе“. Први пут после немилих догађаја, поклонио се пред пуном салом одушевљених гледалаца у комаду Славомира Мрожека „Емигранти“, причи о Србима којима је Њујорк постао „друга кућа“ у протеклих десетак година. И од тада - ни речи. Лаушевићу се, барем у српској јавности, изгубио сваки траг до пре два дана.
Монолог и одбрана пред судом
- Одлучили смо те вечери да, пре него што одемо на спавање у сестрин стан, нешто поједемо и попијемо по пиво. Свратили смо у кафић, где сам, када смо наручили јело, питао конобарицу: „Каква је ово галама?“, јер се чула нека бука. Младић који је седео на зидићу кафића упитао је: „Шта је било, момак?“ Казао сам: „Ништа, све је у реду.“
А онда је пришао још један момак и ја сам ударен, гуран, вучен... За тренутак сам изгубио свест. Све се збило за највише пола минута. Сећам се само делова догађаја, јер ми је у глави било све збркано. Осећао сам да ми се торба коју сам у последње време увек носио преко рамена, и у којој је био пиштољ, отима. Успео сам да извучем оружје, репетирам, али напад није престао. Пуцао сам, не знам колико пута. Имао сам ужасно осећање страха. Видим затим и да мој брат лежи на два метра од мене и изнад њега онај други момак, који га без престанка удара нечим у главу. Имао сам утисак да му узима живот и пуцао сам, без размишљања - део је Лаушевићевог монолога пред судом.
Курир