Скептици су, посматрајући све ово заједно, унапред закључили да је порука заправо да од пара нема ништа, све док у Влади Србије седе и они који „минирају” привредну сарадњу две земље и поставили су питање где дипломате повлаче границу између заштите интереса државе коју заступају и мешања у унутрашње ствари државе домаћина.
Познаваоци прилика у дипломатији и политички аналитичари готово су једногласни у оцени да се амбасадори великих сила у нашој земљи понашају „много слободније” него остали дипломатски представници, те да себи то најчешће највише допуштају представници САД, Велике Британије, Немачке и Русије.
Амбасадоре тих земаља у Србији од већине њихових колега издваја чињеница да су толико присутни у медијима да их препознаје и шира јавност.
„Занимљиво је колико се у нашим медијима придаје важност ономе што кажу поједини амбасадори. А они увек заступају интересе своје државе и само је питање појединачног стила – како ће то радити. Неки су више склони да те поруке преносе јавно и да се појављују на сцени, други мање причају, а више раде, али у суштини они само извршавају налоге које су добили од својих влада”, каже политички аналитичар Милан Николић.
Александар Фатић, директор Центра за безбедносне студије, каже да је и у овом случају Конузин само пренео став званичне Москве. „Ниједан амбасадор неке велике земље никада не даје изјаве а да за њих није добио инструкције од свог државног врха. Тако је и Конузин сада изнео оно што о нашој влади мисле Путин и Медведев. Председник Тадић тражио је новац од Русије, коју смо претходно месецима држали на „стендбају” пре него што смо потписали гасни аранжман, они су незадовољни таквим односом и тиме што део владе, посебно из Г17 плус, није за сарадњу са Русијом и вероватно нам те паре неће ни дати”, каже Фатић. Он иначе не види у Конузиновој изјави никакав неприхватљив искорак. „Ако некоме није сметало што је влада састављена у сарадњи са амбасадором САД Камеруном Мантером, зашто би сада био проблем што Конузин каже да за Русију то није у реду”.
Свакако најконтроверзнија и никада до краја разјашњена активност америчког амбасадора Камеруна Мантера и британског Стивена Вордсворта у нашој земљи повезана је управо са формирањем актуелне Владе Србије након прошлогодишњих избора када су на састанку са виђенијим привредницима врло отворено и директно лобирали за стварање коалиције која је сада на власти. Међутим, и бројне друге изјаве и гестови амбасадора најутицајнијих земаља света изазивали су код нас доста полемика. Тако је и Конузин својевремено изазвао бројне коментаре предлогом српским политичарима да се ратификација енергетског споразума разматра као прва тачка дневног реда Скупштине Србије. Његов претходник Александар Алексејев коментарисао је како се на руски капитал у Србији гледа као на другоразредни,  а бивши амбасадор САД Мајкл Полт тражио je од Владе Србије да заштити „Филип Морис” од промена услова пословања због примене ЦЕФТА. Британски амбасадор Стивен Вордсворт критикован је због става да је иницијатива Србије да Међународни суд правде оцени легалност проглашења независности Косова „грешка” и „изазивање”, али и када је челнике албанских партија са југа Србије посаветовао како би на парламентарне изборе требало да иду са заједничком листом.
Г. Новаковић
Случај Цобел
Дипломата који је својом изјавом изазвао најоштрије реакције у нашој земљи свакако је бивши немачки амбасадор Андреас Цобел. Ово је уједно и једини пут да је амбасадор (накнадно) признао да је рекао нешто што није став државе коју представља. Цобел, који је убрзо после тога напустио Србију, иако званично не због овог инцидента, рекао је априла 2007. године да би „инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију и вероватно довело до ескалације насиља а онда би могло да буде отворено питање Војводине и Санџака…”